Bila sam uverena da ljubav može da pobedi sve. Verovala sam da je praštanje snaga, a ne slabost, i da će nas baš to sačuvati i zbližiti još više.
Kada sam saznala da me prevario, srce mi je bilo slomljeno, ali mislila sam – svi greše, zaslužuje drugu šansu. Godine braka, zajedničke uspomene, deca… sve to je vredelo pokušaja. Rekla sam mu da opraštam, iako me bolelo svaki put kad ga pogledam.
Mislila sam da će ceniti moju odluku. Ali, umesto zahvalnosti ili kajanja, on je samo ćutao. A onda, jedne večeri, pogledao me u oči i rekao nešto što nisam mogla ni da sanjam:
„Znaš… shvatio sam da te više ne volim. Ne mogu da volim nekog ko mi je oprostio ovakvu stvar. Kao da ti nije stalo, kao da nemaš ponosa.“
Te reči su me pogodile više od same prevare. Zar sam napravila grešku što sam oprostila? Zar je moja ljubav i razumevanje ispalo nešto što zaslužuje prezir?
Sada, dok sedim sama i razmišljam šta dalje, jasno mi je jedno – nekada praštanje nije dovoljno. Nekada praštanje donosi samo još veću bol.
Možda je trebalo da ga oteram, možda da vrištim i razbijam, možda da pokažem bes…
Možda onda ne bih sada osećala ovu prazninu.
Oprostila sam njemu, ali sebi ne mogu.
