Znam ga od malih nogu. Odrasli smo u istoj ulici, igrali se kao klinci. Nije bio baš “dobrica”, voleo je da komanduje, da se bije, da bude glavni. Ali opet – nije bio ni toliki zlikovac. Barem tada.
Devedesetih je otišao kao dobrovoljac na ratište. Pričalo se po kraju da je radio “poslove” koje ne bi svako mogao. Niko nikad nije otvoreno rekao šta je tačno radio, ali su stizale priče – od nekih poznanika, starih saboraca… priče koje su ledele krv u žilama.
Vratio se iz rata sa mnogo para. Krenula gradnja – kuća kao dvorac. Dva auta u dvorištu, oblači se skupo, pije po kafanama kao gazda. Nikad nije radio jedan dan u životu, a ponašao se kao da je sve pošteno stekao. I niko mu ništa ne govori – znaš kako to već ide, “bolje ne talasaj”.
Ali, znaš kako kažu – pravda je spora, ali dostižna.
Prošle godine, jednog jutra – policija. Crne uniforme, ne pitaju, ne kucaju. Ulaze, iznose dokumente, kompjutere, slike. Niko ništa ne zna, ali ubrzo se pročulo – procesuiraju ga zbog ratnih zločina.
Jedan svedok u inostranstvu progovorio. Drugi se javio. Sve se skupilo kao slagalica.
I sad… čovek koji je mislio da je nedodirljiv, čeka suđenje.
Više ga nema po kafanama, auto mu stoji neregistrovan, kuća mu mračna.
Ljudi po kraju ćute, ali pogled im sve govori.
I ja ćutim. Ali u sebi mislim: “Možeš pobeći od ljudi, ali ne možeš od onoga što si uradio.”
Jer sve se vraća.Pre ili kasnije.
