Kada mi je ostalo još samo dva ispita do kraja fakulteta, bio sam umoran, iznuren i, iskreno, uplašen. Taj poslednji „bauk“ od profesora bio je poznat kao nepremostiva prepreka – generacije su se mučile s njim, a malo ko je izlazio neponižen.
Otac je znao tog čoveka odavno. Neki stari prijatelji, poznanici iz istog kraja, kako god. Predložio mi je da pokušam „malo da poguram stvar“. Ja, iako mi ponos nikad nije dozvoljavao takve poteze, tog dana sam ga izgurao u stranu. Dogovor je bio jednostavan – učim tri pitanja, on će „pogurati“ da izvučem jedno od ta tri. Sve zvuči kao sigurna stvar, zar ne?
Dođe i taj dan. Amfiteatar pun, svi znaju kakva je situacija. Ime mi odzvanja kad me pozove da priđem. Drhtavim rukama vadim listić i čitam pitanje koje, naravno, nije ni blizu onome što sam spremio. Bez treptaja, počinjem da izlažem jedno od onih „sigurnih“. On me gleda pravo u oči i mrtav ladan izgovara:
– Kolega, to nije vaše pitanje.
Smeh u pozadini. Osećam kako mi lice gori. Tražim drugu šansu, izvlačim novi listić – opet neko pitanje koje nema veze s mojim „poguranim znanjem“. Ponovo počinjem svoju unapred naučenu pesmu.
A onda – šamar stvarnosti. Profesor ustaje, okreće se celom amfiteatru i govori:
– Ljudi, ovaj momak je pokušao da uhvati vezu kod mene.
Cela sala u smehu. Ja u zemlji.
Ne znam ni kako se to desilo, ruka mi je sama poletela. Udario sam ga. Da, lupio sam šamar profesoru pred punim amfiteatrom. Sekundu kasnije, sve je bilo gotovo. Izbačen sam sa fakulteta.
Danas, godinama kasnije, radim s ocem. Postavljamo parket. I, verovali ili ne – ne kajem se. Jer tog dana sam naučio više nego za sve godine studiranja. Naučio sam da nema prečica. Da te veze možda mogu pogurati, ali ćeš pasti ako ne znaš da hodaš sam. A što je najvažnije – naučio sam koliko vredi obraz kad ga izgubiš pred svima.
Zato danas svakom klincu kažem – bolje padni sto puta sam, nego da te neko gura uzbrdo, pa da se na kraju survaš još jače.
