Ovo pišem jer me grize savest i ne mogu više da nosim to u sebi. Moj muž ima ćerku iz prethodnog braka, devojčica ima 11 godina. Živi sa majkom, ali vikendom i ponekad tokom raspusta dolazi kod nas. Na prvi pogled sve je bilo okej – trudila sam se da je prihvatim, da se ponašam normalno, iako nije lako biti maćeha.
Ali problem je bio u tome što sam osećala… ljubomoru. Ne na nju kao osobu, već na pažnju koju moj muž ima prema njoj. Kada je ona tu, kao da ništa drugo ne postoji. Pravi joj palačinke, mazi je, priča s njom satima – i sve je to lepo, ali u meni se budila neka glupa, detinjasta ogorčenost. I jednom prilikom, kad je došla kod nas i ostavila svoje stvari razbacane svuda, pukla sam.
Rekla sam joj, hladno i bezosećajno: “Nisi ovde kod svoje mame da ostavljaš haos za sobom.” Gledala me je zbunjeno, kao da ne razume šta sam to loše rekla, i samo se tiho povukla u sobu. Od tog trenutka više me nije zvala “teta”, samo me oslovljavala s “izvinite” i “mogu li da prođem”. Zatvorila se.
Vidim da se distancirala i od oca – manje priča, manje se smeje. A ja znam da je to zbog mene. Zbog moje nesigurnosti i sebičnosti. I sad me to izjeda. Osećam se užasno jer sam povredila nevino dete koje je samo želelo da provede vikend sa svojim tatom, a dobilo je hladnoću i odbacivanje od žene koja je trebalo da joj bude podrška.
Ne znam da li mogu da ispravim štetu, ali ću pokušati. Dugujem joj izvinjenje. I sebi – da naučim kako da volim šire, bez granica, bez uslova.
