Nisam mislila da će me ikada sustići prošlost. Bila je to stvar o kojoj se nije pričalo, ne zato što sam se stidela – već zato što sam želela da moja deca imaju mirno djetinjstvo, bez senki.
Naime, moj muž nije biološki otac moje ćerke. Bila je to priča iz mladosti – greška, avantura, ili možda sudbina, ne znam. On je ušao u naš život kad je ona imala godinu dana. Od tada je odgajao kao svoju, bez pogovora. Bila sam zahvalna i odlučna – nikad neću dozvoliti da to razdvoji porodicu.
Tajnu sam čuvala gotovo deceniju. Ćerka je rasla, voljena, bez i najmanje sumnje. Bar sam tako mislila.
Onda, jednog dana, pozovu me iz škole. Ravnatelj i pedagog me čekaju, zbunjeni. Moja ćerka je, u razgovoru na času, izjavila: „Moj tata nije moj pravi tata, ali mama kaže da to nije važno jer me on voli kao da jeste.“
Taj osjećaj kad ti noge otkažu, srce preskoči, a misli stanu. Nije bilo ljutnje. Samo ogromna tuga i strah – da će sad sve da se raspadne.
Kod kuće sam je pitala kako je saznala. Rekla je: „Nisam bila sigurna, ali jednom sam vidjela tvoju staru sliku sa stomakom, a tata nije bio na slici. I pitala sam baku…“
Moja greška je bila što sam mislila da djeca ne primijete. A primijete sve.
Pričali smo dugo. I sa njom, i sa mužem. Bilo je suza, ali i zagrljaja. Tajna više nije tajna. A porodica nam je – uprkos svemu – ostala čitava.
