Udala sam se mlada, ušla u porodicu mog muža raširenih ruku. Njegova majka, moja svekrva, od prvog dana bila je blaga prema meni. Pomagala mi je oko svega – oko kuće, oko deteta, savetovala me kao da sam joj rođena. Često sam znala reći prijateljicama: „Imam sreće, meni je svekrva kao majka.“
Muž radi u inostranstvu, a ona je bila moja najveća podrška dok sam bila sama s malim detetom. Često bismo pile kafu u dvorištu, pričale o svemu. Verovala sam joj, poveravala se.
A onda sam jednog dana, vraćajući se ranije iz prodavnice, čula njen glas preko ograde. Stajala je s komšinicom, nisu me videle. I tad je rekla:
“Ma znala sam da će mu ona upropastit život… ništa ona ne radi, sedi kod kuće kao kraljica, moj sin se ubija preko da je izdržava… da znaš koliko mi ide na živce, al’ ćutim zbog mira u kući.”
Stala sam. Kao da me neko polio ledenom vodom. U tom trenutku nisam znala da li da uđem i pravim se da ništa nisam čula… ili da joj sve saspem u lice.
Tog dana sam izgubila više od svekrve. Izgubila sam poverenje, mir i iluziju da pripadam.
