Bila je nedelja, sunčano jutro. Kupila sam omiljeni kolač i krenula ka njenom stanu. Htela sam da je obradujem – nismo se videle danima, a rekla mi je da ne izlazi jer je bolesna.
Imala je rezervni ključ koji mi je ranije sama dala „za svaki slučaj“. Ušla sam tiho, ne želeći da je uplašim.
Ali šok koji me dočekao – ne može ništa da pripremi.
Njih dvoje – moj muž i moja najbolja drugarica – na njenom kauču. U zagrljaju. Njegova ruka na njenoj butini. Njeno lice naslonjeno na njegov vrat.
Nisu ni primetili da sam ušla. Stajala sam par sekundi, zurila, a onda samo spustila kolač na sto. Ona se trgnula. On je pobeleo.
Nisam vikala. Nisam plakala. Samo sam rekla: „I sledeći put ću pokucati. Ako vas još bude bilo.“
Izašla sam iz stana i otišla bez reči. Telefon sam isključila. Taj dan je bio kraj – i početak nečeg novog.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
