Ne ponosim se onim što sam uradio. Ali dogodilo se. I sada sa tim moram da živim.
Bilo je to jedno veče, sasvim slučajno. Njega nije bilo – bio je na poslovnom putu, a ja sam svratio do njih da joj pomognem oko nekih papira. Završilo se vinom. Onda još jednim. Onda… onim što nisam ni u najgorim snovima mislio da će se desiti.
Nije bilo nasilno. Nije bilo planirano. Bilo je pogrešno – ali oboje smo to želeli u tom trenutku. Sutradan nismo ni znali kako da se pogledamo. Dogovorili smo se da to ostane među nama. Greška. Tišina.
Ali prećutani greh ima svoje posledice.
Mesec dana kasnije, saznao sam da je trudna. Srećni su. On ne sumnja ništa. Uverena je da je njegovo. Ili to želi da veruje.
A ja? Ponekad gledam to dete na slikama na društvenim mrežama i pitam se – da li je moje? Da li će jednog dana da mi liči?
Nema DNK testa. Nema razgovora. Nema priznanja. Samo griža savesti i činjenica da sam narušio nešto što je trebalo da bude sveto.
Oni su sada srećni. A ja – svake noći srećem svoje greške kad zatvorim oči.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
