Putinove snage su još 1. marta potpuno okružile Mariupolj, ali već punih 15 dana nikako ne uspevaju da uđu u njega.
Znatna zasluga za odbranu ovog grada pripisuje se kontroverznom puku pukovniji Azov, kojI mnogi još smatraju neonacističkom jedinicom zbog nekadašnjega otvorenog koketiranja s esesovskom heraldikom i okupljanja brojnih stranih dobrovoljaca ekstremističkih nagnuća.
Činjenica je da su borci Azova visoko motivisani za otpor Rusima i da se s položaja teško povlače. Oni su, tvrde upućeni, danas ipak nešto drugo nego što su bili na početku: prilično su moderna i visoko mobilna ukrajinska ekipa specijalne namene (instruktori NATO-a odbili su ih obučavati dok ne raskrste s prizivanjem poražene nacističke ideologije). Uz pešadije, oklop, topnike i raketaše u zadnje vreme navodno raspolažu i vazdušno-desantnim, pa i ronilačkim udarnim grupama.
Prvi zapovjednik i osnivač Azova bio je ekstremno desni ukrajinski političar.
Nakon što je Bilecki izabran u parlament, Vrhovnu Radu, na čelu Azova zamenio ga je Igor Mihajlenko, a njega je nakon dve godine nasledio Maksim Žorin. Žorin nije dugo bio zapovednik trupe, pa je Azov ubrzo preuzeo Denis Prokopenko i na čelu je jedinice već punih pet godina.
Pre tri godine, za obeležavanje godišnjice zbivanja na Majdanu, privukao je pažnju javnosti kad je prilikom primanja odličja odbio salutirati novoizabranom predsedniku Volodimiru Zelenskom.
Mnogi su to protumačili kao gest neprijateljstva, pa čak i skrivenoga antisemitizma, ali vođa Azova naknadno je objasnio kako naprosto ne salutira civilima.
Prokopenko je bivši vođa navijača kijevskoga Dinama i neki kažu, klasični fubalski huligan.
Prvo je učestvovao u revolucionarnim zbivanjima oko Majdana i u borbama protiv proruskih separatista u Donbasu i istočnim predelima. Kad je Putin izvršio invaziju na celu Ukrajinu, Prokopenko je sa suborcima iz Azova odlučio braniti grad na obali Azovskog mora po kome je jedinica dobila ime i koji su izabrali za sedište.
Mariupolj su od proruskih separatista oteli još u proleće 2014. godine, pa su ispravno procenili da će zbog svoje strateške važnosti ubrzo postati jedan od najpaklenijih delova bojišta.
Grad, naime, stoji tačno na putu kopnenog koridora između Krima i samoproglašene proruske ‘Donjecke i Luganske narodne republike’: bez njega ruski gospodar rata ne može međusobno povezati svoje ukrajinske ‘SAO Krajine’.
Mariupolj je danas postao najrazoreniji i najsmrtonosniji ukrajinski urbani centar: dosad je u gradu ubijeno više od 2500 hiljade ljudi, cele gradske četvrti su ruskim projektilima sravnjene sa zemljom, ne štede se ni bolnice ni porodilišta, a civili su već sedmicama u agoniji bez zaliha hrane i vode pa im preti prava humanitarna katastrofa. Borci Azova, međutim, i u takvim uslovima sistematski nanose teške gubitke okupatoru.
Pridoda li se svemu tome ranija opsednutost Vladimira Putina ‘neonacistima’ i projektu denacifikacije Ukrajine, jasno je da bi mu uništenje Azova predstavljalo veliki simbolički trijumf u ratu koji mu od početka ne ide po planu.
Čečenski vođa Ramzan Kadirov navodno je u Putinovo ime objavio nagradu od pola miliona dolara svakome ko mu donese glavu ili drugi dokaz da je ubio zapovjednika Azova Denisa Prokopenka.
Ako Mariupolj padne, svi borci Azova, a ne samo Prokopenko, jako dobro znaju da za njih nikakve milosti ili zarobljavanja tamo biti neće.
