Istorija pokazuje da je mnogo lakše započeti rat nego ga okončati.To svakako važi za invaziju na Avganistan 2001. i Irak 2003. koju predvode SAD. A isto bi moglo da se ispostavi i za predsednika Vladimira Putina u Ukrajini.
Postoji stari aksiom da vojni planovi nikada ne prežive prvi kontakt sa neprijateljem. Čini se da je to tačno za ruske snage u Ukrajini.
Ed Arnold, ekspert za evropsku bezbednost u Kraljevskom institutu za ujedinjene službe (Rusi), opisuje početni napad Rusije kao „nepovoljan“ i „sporiji nego što se očekivalo“.
On ukazuje na niz razloga. Vojna doktrina za invaziju, kaže on, obično je „ići na nadmoćnu silu“. Dok je Rusija na granici gomilala između 150.000 i 190.000 vojnika, do sada ih nije sve iskoristila.
To je možda zato što će Rusiji biti potrebni za kasnije faze invazije. Normalno je da vojske drže rezerve dok prilagođavaju planove.
Zapadni zvaničnici procenjuju da je prvobitni napad uključivao oko polovinu snaga koje je okupio. Početna invazija je dodatno komplikovana napadima iz više pravaca.
Rusija takođe nije koristila svoju artiljeriju i vazdušne udare onoliko intenzivno kako se očekivalo. Ali gospodin Arnold dodaje: „Ključna stvar je da se oni suočavaju sa veoma jakim ukrajinskim otporom, što mislim da nisu očekivali.
Uz to, on veruje da će se ruski vojni komandant brzo prilagoditi svim zastojima. General Sir Ričard Barons, bivši visoki britanski vojni komandant, kaže da se i dalje čini da će Rusi „prilično brzo obezbediti svoje vojne ciljeve”.
General Barons kaže da je sasvim jasno da su početni ciljevi ruske ofanzive „slomiti ukrajinsku vojsku, ukloniti centralnu vladu i pripojiti deo Ukrajine da bi bio apsorbovan u širu Rusiju“.
U nekim od tih ciljeva, čini se da je Rusija već napredovala. Napreduje sa juga. Ruske snage su sada napravile kopneni most u Ukrajinu sa Krima, koji su napali 2014.
Ed Arnold ovo opisuje kao “skroman cilj”. Ali odavde mogu da pokušaju da opkole ukrajinske snage koje se brane na istoku.
Neke od najiskusnijih ukrajinskih trupa su ukopane duž linije kontakta, gde se bore protiv separatista koje podržava Rusija poslednjih osam godina.
Čini se da su se do sada hrabro borili protiv ruskih napora da probiju svoje linije sa okupiranih teritorija Donjecka i Luganska. Ali biće im mnogo teže ako budu opkoljeni.
Činjenica je da je značajan deo ukrajinskih oružanih snaga već vezan u borbama i da će biti teško da se prepozicioniraju.
Rusija je takođe značajno napredovala u Kijevu. Zauzimanje glavnog grada je drugi glavni cilj, ne samo zato što je centar vlasti i vođenje otpora.
Predsednik Putin želi da zameni demokratski izabranu vlast predsednika Zelenskog svojim sopstvenim, popustljivijim režimom. Ed Arnold iz Rusije kaže da „ništa manje od toga da zauzimanje Kijeva ne bi postiglo ciljeve Rusije“.
Sada se postavlja pitanje koliko će to biti lako? Čini se da ruske snage pokušavaju da opkole grad. Ali verovatno će se suočiti sa čvršćim otporom što se dublje guraju.
Urbano ratovanje često daje prednost braniocima. Napadačkim snagama će biti teže da manevrišu od ulice do ulice, gde zgrade postaju odbrambeni položaji. Civili takođe mogu postati deo otpora i potencijalne mete. Gradski rat je najteži i najkrvaviji za svaku vojsku koja napreduje i zahteva više snaga.
Reka Dnjepar čini prirodnu barijeru između istočne i zapadne Ukrajine. Ed Arnold to opisuje kao potencijalnu „granicu eksploatacije“ za ruske snage.
Ako uspeju da zauzmu Kijev i ostatak zemlje, Arnold sugeriše da može biti malo prednosti u guranju dalje na zapad. Predsednik Putin se možda nada da će se otpor srušiti nakon što njegove snage zauzmu prestonicu i poraze ukrajinsku vojsku.
Ali dok je 190.000 vojnika možda dovoljno za izvođenje invazije, vojni stručnjaci sumnjaju da li je to dovoljno za okupaciju druge po veličini zemlje u Evropi. Ukrajina je veća od Francuske. General Barons, koji je bio britanski vojni komandant u Iraku, kaže: „Ako je Putinova namera bila da okupira celu Ukrajinu sa snagama od oko 150.000, to bi moglo da funkcioniše samo ako ima saglasnost stanovništva.
On kaže da, iako postoji deo stanovništva koji se drži Rusije na istoku, svaka vlada koju bi postavila Rusija bi se borila da uz saglasnost vlada oko 40 miliona stanovnika.
General Barons veruje da, iako Rusija ima snage da na kraju porazi ukrajinsku vojsku, to bi mogla da zameni “veoma otporna pobuna”. Svako očekivanje predsednika Putina da može da kontroliše celu zemlju, kaže on, „može biti velika pogrešna procena“.
