Imam 46 godina i živim u selu u kojem sam rođen. Posle razvoda ostao sam sam na porodičnom imanju, obrađujem nekoliko hektara zemlje i trudim se da živim pošteno. Najveća želja bila mi je da kupim njivu koja se graničila sa mojom. Pripadala je Mileni, bogatoj udovici od 55 godina, koja je posle smrti muža nasledila veliko imanje. Godinama sam je molio da mi proda tu parcelu, ali je svaki put odbijala.
Jednog popodneva Milena me je pozvala da dođem kod nje. Rekla je da želi da razgovaramo o zemlji. Pomislio sam da je konačno odlučila da je proda. Dočekala me je u velikoj kući, skuvala kafu i pitala kako živim otkako sam se razveo. Ispričao sam joj da nije lako, ali da se snalazim. Onda me je pogledala i izgovorila: „Milane, znam koliko želiš onu njivu. Ako me zadovoljiš, kupiću ti celu njivu koju toliko želiš.“
Zamalo sam prosuo kafu. Nisam znao da li se šali ili ozbiljno govori. Milena se nasmejala kada je videla moju zbunjenost. „Nemoj odmah da misliš svašta. Imam jedan uslov, a ti odluči da li možeš da ga ispuniš.“
Zatim je iz ormara izvadila staru fotografiju. Na njoj je bila mlada žena sa bebom u naručju, a pored nje moj pokojni otac. Nisam razumeo zašto mi to pokazuje. Milena je dugo ćutala, a onda rekla da je žena sa fotografije njena mlađa sestra Radmila, koja je pre više od dvadeset godina napustila selo posle velike porodične svađe.
„Tvoj otac je bio jedini čovek koji joj je tada pomogao“, rekla je. „Pozajmio joj je novac i odvezao je do autobuske stanice. Posle toga više nismo imali kontakt.“
Pitala me je kakve to veze ima sa njivom. Milena je uzdahnula i priznala da je godinama pokušavala da pronađe sestru, ali bez uspeha. Nedavno je saznala da Radmila možda živi u jednom gradu u Sloveniji. „Hoću da odeš tamo i pokušaš da je pronađeš. Ako uspeš da nas pomiriš, pomoći ću ti da kupiš zemlju.“
Bio sam iznenađen. Pitao sam je zašto baš mene šalje. Objasnila je da je Radmila godinama verovala samo mom ocu i da bi možda pristala da razgovara sa njegovim sinom. Milena je ponudila da plati troškove puta, ali sam joj rekao da ne mogu da obećam pomirenje dvoje ljudi koji decenijama ne razgovaraju.
Ipak, pristao sam da pokušam. Preko poznanika sam pronašao Radmilinu adresu i nekoliko dana kasnije otputovao u Sloveniju. Kada sam joj se predstavio, dugo me je gledala. Čim sam spomenuo oca, oči su joj se napunile suzama. Pozvala me je unutra i pokazala staro pismo koje joj je on napisao pre smrti.
Radmila mi je objasnila da nije otišla zbog obične svađe. Njihov otac je želeo da je natera da se uda za čoveka kojeg nije volela, a Milena tada nije stala u njenu odbranu. Zbog toga je prekinula kontakt sa porodicom. Rekla je da ne mrzi sestru, ali da nikada nije dobila izvinjenje.
Vratio sam se i Mileni preneo njene reči. Prvi put sam video tu ponosnu ženu kako plače. Sutradan je napisala sestri pismo u kojem je priznala da je pogrešila i zamolila je za oproštaj.
Mesec dana kasnije Radmila je došla u selo. Sestre su se srele ispred stare porodične kuće i zagrlile posle više od dvadeset godina. Nisam želeo da prisustvujem njihovom razgovoru, ali sam kasnije saznao da su provele celu noć pričajući.
Nekoliko dana nakon toga Milena me je pozvala. Na stolu je stajao ugovor o prodaji njive. Rekla je da želi da mi je proda po ceni koju sam mogao da priuštim, kao zahvalnost za pomoć. Insistirao sam da sve završimo kod notara, kako kasnije ne bi bilo nesporazuma.
Danas obrađujem tu zemlju, a Milena i Radmila redovno se posećuju. Ponekad se setim njenog neobičnog predloga i nasmejem se. Mislio sam da me bogata udovica poziva zbog nečega sasvim drugog, a zapravo je tražila čoveka koji će joj pomoći da ispravi najveću grešku svog života.
