Imam 42 godine i pre četiri godine izgubila sam supruga Milana u saobraćajnoj nesreći. Ostala sam sama sa troje dece, od kojih je najmlađe tada imalo samo pet godina. Milan je bio dobar čovek, možda čak i previše dobar. Svakome je pomagao, pozajmljivao novac i nikada nije pitao kada će mu neko vratiti. Govorio je da se dobro dobrim vraća. Nažalost, kada je njemu došao kraj, shvatila sam koliko je malo ljudi spremno da uzvrati.
Prvih nekoliko meseci nekako smo preživljavali od moje male plate i ušteđevine. Međutim, računi su se gomilali, deci su trebale knjige, odeća i hrana, a ja više nisam znala kako da sastavim kraj s krajem. Počela sam da prodajem stvari iz kuće, čak i nakit koji sam dobila za venčanje. Najteže mi je bilo kada me je najmlađi sin pitao zašto više ne kupujemo voće koje je tata uvek donosio.
Tada sam se setila Zorana, Milanovog najboljeg prijatelja. Njih dvojica su se družila više od dvadeset godina. Milan mu je svojevremeno pozajmio nekoliko hiljada evra kada je pokretao posao, pomagao mu oko kuće i čak mu besplatno popravljao automobil. Bila sam sigurna da će mi Zoran pomoći, makar malom pozajmicom.
Jednog popodneva otišla sam kod njega. Primio me je u dnevnoj sobi, ponudio kafom i saslušao moju priču. Rekla sam mu da mi treba 500 evra kako bih platila zaostale račune i kupila deci osnovne stvari. Obećala sam da ću vraćati pomalo, čim budem mogla.
Zoran je ustao, otvorio fioku i izvadio kovertu sa novcem. „Mogu da ti dam i više nego što tražiš“, rekao je. Prvi put posle mnogo meseci osetila sam olakšanje. Međutim, onda je dodao: „Ali moraš nešto da uradiš za mene.“
Pitala sam ga šta želi. Pogledao me je pravo u oči i rekao: „Hoću da mi prepišeš Milanov deo zemlje koji je nasledio od oca. Ionako nemaš novca da je obrađuješ. Ja ću ti zauzvrat dati tri hiljade evra i pomoći oko računa.“
Ostala sam bez reči. Ta zemlja bila je jedino vrednije što je moj muž ostavio deci. Znala sam da vredi mnogo više od novca koji mi je Zoran nudio. Rekla sam mu da ne mogu da prodam nešto što pripada budućnosti moje dece.
Tada se njegovo ponašanje potpuno promenilo. „Onda ne znam zašto si dolazila. Nisam ja socijalna ustanova“, odgovorio je hladno. Podsetila sam ga koliko mu je Milan pomagao, a on je samo odmahnuo rukom. „To je bilo između mene i njega.“
Ustala sam i izašla iz kuće plačući. Nisam mogla da verujem da je čovek kojeg je moj muž nazivao bratom pokušao da iskoristi našu nevolju.
Nekoliko dana kasnije posetio me je Milanov bivši kolega Petar. Kada je čuo šta se dogodilo, rekao mi je nešto što nisam znala. Milan je godinama čuvao svesku u kojoj je zapisivao veće pozajmice. Pronašla sam je među njegovim stvarima. Pored Zoranovog imena stajalo je da mu je pozajmio 6.000 evra, uz datume i beleške o dogovorenom vraćanju.
Sa tom sveskom i sačuvanim porukama otišla sam kod advokata da proverim možemo li nešto da preduzmemo. Ispostavilo se da postoje dokazi koje vredi razmotriti. Kada je Zoran dobio zahtev da se izjasni o dugu, odjednom je počeo da me zove i nudi dogovor.
Na kraju smo uz pravnu pomoć postigli sporazum o vraćanju novca u ratama. Nije to rešilo sve naše probleme, ali nam je omogućilo da stanemo na noge. Zemlju nisam prodala.
Danas moja deca znaju koliko je njihov otac pomagao drugima. Učim ih da budu dobri ljudi, ali i da ne dozvole da neko iskorišćava njihovu dobrotu.
