Danas imam 58 godina i mislio sam da me posle svega što sam prošao ništa više ne može iznenaditi. Međutim, jedno pismo iz Nemačke pokazalo mi je da sam skoro tri decenije živeo u zabludi. Moj najbolji prijatelj Dragan i ja odrasli smo u istoj ulici. Zajedno smo išli u školu, radili prve poslove i kasnije zasnovali porodice. Kada je počeo rat, obojica smo mobilisani. On je kod kuće ostavio suprugu Milenu i dvoje male dece, a ja ženu koja je tada čekala naše prvo dete.
Bili smo raspoređeni u istu jedinicu. Dragan je stalno pričao o porodici i pokazivao mi fotografije svoje dece. Govorio je da jedva čeka da se vrati kući. A onda je jednog jutra nestao. Prethodne večeri bio je na zadatku sa još nekoliko vojnika. Kada se nisu vratili, počela je potraga. Posle nekoliko dana starešina nam je saopštio da se Dragan vodi kao poginuo, iako njegovo telo nije pronađeno.
Kada sam se vratio kući, otišao sam kod Milene. Nikada neću zaboraviti njen pogled dok me je pitala gde joj je muž. Rekao sam joj ono što su nama rekli. Srušila se na stolicu i počela da plače. Njena deca su stajala na vratima i pitala kada će tata doći. Nisam imao snage da im odgovorim.
Godine su prolazile. Milena se nikada nije preudala. Radila je dva posla kako bi školovala decu, a ja sam pomagao koliko sam mogao. Njihov sin završio je fakultet, ćerka se udala i dobila dete. Svake godine na godišnjicu Draganovog nestanka odlazili smo do spomen-obeležja i palili sveću.
A onda je, posle 28 godina, na moju adresu stiglo pismo iz Nemačke. Kada sam ugledao ime pošiljaoca, pomislio sam da se neko surovo šali. Pisalo je: Dragan Petrović. Prepoznao sam rukopis čim sam otvorio kovertu.
„Znam šta si rekao mojoj ženi, ali sada moraš da saznaš zašto se nikada nisam vratio.“
Ruke su mi drhtale dok sam čitao. Dragan je napisao da nije poginuo. Posle razdvajanja od jedinice uspeo je da pređe granicu i stigne do ljudi koji su mu pomogli da ode u inostranstvo. Plašio se povratka i posledica napuštanja jedinice. U početku je planirao da se javi porodici čim se situacija smiri, ali je kasnije saznao da ga svi smatraju mrtvim.
Ono što je napisao u nastavku najviše me je pogodilo. „Bio sam kukavica. U Nemačkoj sam započeo novi život, upoznao drugu ženu i dobio sina. Svake godine sam želeo da se javim Mileni, ali što je više vremena prolazilo, sve manje sam imao hrabrosti.“
Nisam mogao da verujem. Dok je Milena sama podizala njihovu decu, Dragan je živeo sa drugom porodicom. U pismu je napisao da je teško bolestan i da želi da vidi svoju decu pre nego što bude kasno. Zamolio me je da mu pomognem da stupi u kontakt sa njima.
Pozvao sam Milenu i rekao joj da moramo ozbiljno da razgovaramo. Kada sam joj pokazao pismo, dugo je ćutala. Onda je izgovorila: „Znači, moja deca su odrasla bez oca zato što je on tako odlučio?“ Nisam imao odgovor.
Njen sin je odbio da razgovara sa Draganom, dok je ćerka želela da čuje objašnjenje. Nekoliko meseci kasnije otputovala je u Nemačku i upoznala oca kojeg je gotovo čitavog života smatrala mrtvim.
Dragan je kasnije i mene pozvao. Plakao je i molio za oproštaj. Rekao sam mu da nisam ja čovek od kojeg treba da traži oproštaj, već Milena i njihova deca.
Danas više ne gledam na našu prošlost istim očima. Godinama sam verovao da sam izgubio najboljeg prijatelja u ratu, a zapravo sam izgubio čoveka za kojeg sam mislio da ga poznajem.
