Imam 32 godine, a ono što sam doživela pre sedam godina nikada neću zaboraviti. Tada sam bila u vezi sa Stefanom, momkom kojeg sam volela više od svega. Bili smo zajedno skoro četiri godine i planirali venčanje. Znala sam da voli kladionicu, ali me je ubeđivao da igra samo za sitan novac. Verovala sam mu, čak i kada je počeo da pozajmljuje novac od mene i izmišlja razloge zbog kojih mu je potreban.
Jednog petka rekao mi je da moramo da odemo kod njegovog poznanika koji nam može pomoći da pokrenemo mali posao. Obukla sam se i pošla sa njim, ne sluteći ništa. Vozili smo se gotovo pola sata, a onda stigli pred veliku kuću na kraju grada. Stefan je bio neobično ćutljiv. Kada sam ga pitala šta mu je, samo je rekao: „Molim te, nemoj ništa da me pitaš dok ne uđemo.“
Vrata nam je otvorio muškarac od oko pedeset godina. Predstavio se kao Viktor i pozvao nas u dnevnu sobu. Na stolu su stajali papiri i jedna velika fascikla. Čovek je pogledao Stefana i upitao: „Jesi li joj objasnio zašto je ovde?“ Moj dečko je spustio glavu. „Nisam mogao“, promrmljao je. Viktor je tada rekao: „Duguješ mi 18.000 evra, a doveo si devojku kao nekakvu garanciju da ćeš vratiti novac?“
Osetila sam kako mi noge klecaju. Pogledala sam Stefana, očekujući da kaže da je sve nesporazum. Umesto toga, izgovorio je samo: „Izvini.“ Okrenuo se, izašao iz kuće i pobegao. Ostala sam sama sa čovekom kojeg nikada ranije nisam videla. Bila sam prestravljena i nisam znala šta da radim.
Viktor je primetio moj strah i rekao: „Smiri se. Nisi ti ničiji zalog i ne duguješ mi ništa. Možeš odmah da odeš.“ Zatim je otvorio fasciklu i pokazao mi dokumenta. Stefan je, kako mi je objasnio, pozajmljivao novac za kockanje i predstavljao se kao uspešan preduzetnik. Međutim, pre tri dana pokušao je da ubedi Viktora da će dug vratiti novcem od prodaje stana koji navodno posedujemo zajedno.
„Kakvog stana?“, pitala sam. Viktor me je pogledao začuđeno. „Rekao je da imate zajednički stan i da ste pred venčanjem.“ Tada sam shvatila koliko je Stefan lagao. Stan u kojem sam živela pripadao je mojoj majci, a ja sam ga samo koristila. Stefan nije imao nikakvo pravo na njega.
Ali najveći šok tek je usledio. Viktor mi je pokazao kopiju jednog papira na kojem je Stefan napisao da sam upoznata sa njegovim dugovima i da ću mu pomoći da ih vrati. Ispod je stajao potpis koji je ličio na moj. Nikada nisam potpisala taj dokument.
„Ovo nije moj potpis!“, povikala sam. Viktor je ozbiljno klimnuo glavom. „Zato sam i insistirao da te dovede. Hteo sam da čujem šta ti imaš da kažeš.“ Rekao mi je da taj papir sam po sebi ne znači da sam dužna novac i da bi trebalo da potražim pravnu pomoć zbog sumnje da je moj potpis falsifikovan.
Pozvala sam brata, koji je došao po mene. Sutradan smo otišli kod advokata i prijavili ono što se dogodilo. Stefan me je danima zvao, slao poruke i molio da mu oprostim. Tvrdio je da nije imao izbora i da je mislio da će sve rešiti pre nego što saznam istinu.
Nisam pristala da ga vidim. Promenila sam bravu na stanu i prekinula svaki kontakt. Kasnije sam saznala da je imao dugove kod još nekoliko ljudi i da je godinama skrivao koliko se kocka. Čovek za kojeg sam planirala da se udam bio je spreman da me obmane kako bi pokušao da se izvuče iz sopstvenih problema.
Danas imam miran život i partnera kojem verujem. Ipak, ponekad se setim one večeri i trenutka kada je Stefan spustio glavu i pobegao. Najviše me nije zaboleo njegov dug, već činjenica da me je doveo u nepoznatu kuću, ne rekavši mi šta se dešava, i ostavio samu da se suočim sa posledicama njegovih odluka.
