Imam 49 godina i već 23 godine držim automehaničarsku radionicu na periferiji grada.
Oženjen sam 18 godina. Moja supruga Marina radi kao komercijalista u jednoj privatnoj firmi.
Imamo kuću, pristojna primanja i život za koji sam verovao da je srećan.
Nikada nisam bio ljubomoran čovek.
Marina je zbog posla često putovala, a ja joj nikada nisam postavljao suvišna pitanja.
Pre dve godine kupio sam joj polovan automobil, beli Volkswagen Golf, za rođendan.
Bio je to poklon kojim sam želeo da joj zahvalim za sve godine zajedničkog života.
Automobil sam lično izabrao, pregledao i sredio.
Zato sam ga poznavao do poslednjeg šrafa.
Jednog utorka, oko deset ujutru, ispred radionice se zaustavio upravo taj Golf.
Pomislio sam da je Marina došla da me iznenadi.
Ali iz automobila je izašao nepoznat muškarac od oko 45 godina.
„Dobar dan, majstore. Nešto mi lupa napred, pa sam došao da pogledate.“
Zbunjeno sam pogledao automobil.
Iste tablice. Ista ogrebotina na zadnjem braniku. Čak je i privezak na ključevima bio onaj koji sam kupio Marini.
„Čiji je ovo auto?“, pitao sam.
„Moj, odnosno od moje žene. Ona mi ga je poklonila.“
Osetio sam neprijatnost u stomaku.
„Kako se zove vaša žena?“
„Marina.“
Na trenutak nisam mogao da progovorim.
„A prezime?“
Rekao je drugo prezime.
Pomislio sam da je u pitanju neverovatna slučajnost.
„Koliko dugo ste zajedno?“
Čovek se nasmejao.
„Skoro dve godine. Živimo zajedno u stanu u Novom Sadu.“
Morao sam da se naslonim na automobil.
Moja Marina je upravo tog jutra otišla na navodni poslovni sastanak u Novi Sad.
Izvadio sam telefon i pozvao je.
„Gde si?“
„Na poslu, ljubavi. Što pitaš?“
„A gde ti je auto?“
„Ispred firme. Zašto?“
Pogledao sam Golf koji je stajao ispred mene.
„Ništa. Samo pitam.“
Prekinuo sam vezu.
Nepoznati muškarac me je gledao.
„Majstore, je l’ sve u redu?“
„Možete li da mi pokažete fotografiju svoje žene?“
Nasmejao se.
„Naravno.“
Otvorio je galeriju na telefonu.
Na fotografiji je bila moja Marina.
Sedela je pored njega u restoranu, nasmejana, sa njegovom rukom preko ramena.
Svet mi se srušio.
„Odakle poznajete ovu ženu?“, pitao me je.
Jedva sam izgovorio:
„To je moja supruga.“
Čovek se ukočio.
„Molim?“
Pokazao sam mu našu zajedničku fotografiju sa prošlogodišnjeg letovanja.
Lice mu je potpuno pobledelo.
Seo je na stolicu ispred radionice.
„Ne… To nije moguće.“
Zvao se Aleksandar.
Ispričao mi je da je Marinu upoznao preko zajedničkih poznanika. Predstavila mu se kao razvedena žena koja zbog posla često putuje.
Rekla mu je da nema dece i da je prethodni brak davno završila.
„Meni je rekla da je razvedena već pet godina“, ponavljao je.
Pitao sam ga kako je moguće da žive zajedno, a da ona istovremeno živi sa mnom.
Tada mi je objasnio.
Aleksandar je radio u smenama i često provodio po nekoliko dana van grada.
Marina je kod njega dolazila uglavnom tokom nedelje, kada je navodno imala poslovne obaveze.
Vikendima se vraćala kući, govoreći mu da obilazi bolesnu majku.
Odjednom mi je sve postalo jasno.
Njena službena putovanja.
Telefonski pozivi na koje nije odgovarala.
Računi za gorivo.
I stalne priče o tome kako je umorna.
Aleksandar me je pitao:
„A automobil? Rekla mi je da ga je sama kupila.“
„Ja sam joj ga poklonio za rođendan.“
Dugo smo ćutali.
A onda je Aleksandar izgovorio nešto što me je dodatno pogodilo.
„Pre mesec dana me je pitala da li želim da se venčamo.“
Nisam mogao da verujem.
Moja zakonita supruga planirala je brak sa drugim čovekom.
Dogovorili smo se da je pozovemo u radionicu.
Aleksandar joj je rekao da se automobil pokvario i da mora hitno da dođe.
Stigla je posle sat vremena.
Kada je ušla u radionicu i ugledala nas dvojicu kako sedimo zajedno, zastala je na vratima.
„Šta se ovde dešava?“
Aleksandar je ustao.
„Marina, ko je ovaj čovek?“
Ćutala je.
„Pitaj je ko sam“, rekao sam.
Počela je da plače.
„Mogu sve da objasnim.“
„Onda objasni“, odgovorio sam.
Prvo je tvrdila da se sve dogodilo slučajno.
Zatim da nije znala kako da prekine odnos sa Aleksandrom.
A onda je priznala nešto što nisam očekivao.
„Planirala sam da se razvedem, ali nisam imala hrabrosti da ti kažem.“
Pogledao sam je.
„Osamnaest godina smo u braku. Zar nisam zaslužio makar istinu?“
Nije odgovorila.
Aleksandar je spustio ključeve automobila na sto.
„Ja u ovome više ne učestvujem.“
Izašao je iz radionice.
Marina je ostala da plače.
Ali ja više nisam imao snage da je tešim.
Te večeri sam joj rekao da se privremeno odseli dok ne odlučimo kako ćemo dalje.
Narednih nedelja razgovarali smo nekoliko puta.
Na kraju smo pokrenuli razvod.
Nije bilo lako prihvatiti da je osoba kojoj sam verovao gotovo dve decenije toliko dugo skrivala drugi život.
Najviše me je bolelo to što sam svakog jutra odlazio na posao uveren da radim za našu zajedničku budućnost.
A ona je u isto vreme gradila drugu.
Aleksandar me je nekoliko meseci kasnije pozvao.
Rekao mi je da je prekinuo svaki kontakt sa Marinom.
Zahvalio mi je što mu nisam prećutao istinu.
Danas, kada mušterija doveze automobil u moju radionicu, ponekad se setim tog utorka.
Čitavog života popravljao sam tuđe automobile.
A tog dana jedan običan kvar otkrio mi je da je moj brak već odavno bio pokvaren.
