Imam 46 godina, razveden sam i već dvadeset godina radim kao vozač kamiona.
Prošao sam gotovo celu Evropu, upoznao svakakve ljude i doživeo mnogo neobičnih situacija.
Ali ono što mi se dogodilo u Nemačkoj nikada neću zaboraviti.
Bio sam u Hamburgu, gde sam čekao utovar robe.
Imao sam slobodno veče, pa sam izašao da prošetam gradom.
Prolazeći kroz jednu poznatu ulicu, primetio sam lokal u kojem su se pružale usluge koje su tamo zakonski regulisane.
Ne znam ni sam zašto sam odlučio da uđem.
Možda iz radoznalosti, možda zbog usamljenosti.
Uglavnom, posle kraćeg razgovora sa osobljem, uputili su me u jednu sobu.
Seo sam i čekao.
Posle nekoliko minuta začulo se kucanje.
„Slobodno“, rekao sam.
Vrata su se otvorila.
Ušla je žena od oko četrdeset godina, elegantna, duge plave kose.
U prvom trenutku nisam obratio pažnju na njeno lice.
A onda je podigla pogled.
Oboje smo se ukočili.
„Milan?!“, izgovorila je.
„Svetlana?!“
Bila je to rođena sestra mog najboljeg prijatelja Dragana!
Poznavao sam je još od detinjstva.
Odrasli smo u istoj ulici, išli u istu školu i godinama se družili.
Svetlana se pre petnaest godina odselila u Nemačku.
Porodici je govorila da radi u jednom velikom hotelu.
A sada je stajala ispred mene.
„Šta ti radiš ovde?“, upitao sam.
Spustila je pogled.
„Molim te, nemoj nikome da kažeš da si me video.“
Videlo se da joj je neprijatno.
„Svetlana, pa tvoj brat misli da si menadžerka hotela!“
Oči su joj se napunile suzama.
„Znam.“
Seo sam na stolicu.
„Šta se dogodilo?“
Sela je preko puta mene.
„Milane, nije sve onako kako izgleda.“
Ispričala mi je da je u Nemačku došla sa tadašnjim suprugom.
U početku su oboje radili i dobro zarađivali.
Ali posle nekoliko godina brak im se raspao.
Ostala je sama, bez stalnog posla i sa velikim dugovima.
„Nisam imala hrabrosti da kažem svojima koliko mi je teško“, priznala je.
Pitao sam je zašto se nije vratila kući.
„Zato što sam svima pričala da sam uspela. Bilo me je sramota da priznam da sam ostala bez svega.“
Dugo smo razgovarali.
Onda sam je pitao nešto što me je mučilo.
„A zašto si porodici godinama slala novac?“
Pogledala me je iznenađeno.
„Kako znaš za to?“
„Dragan mi je rekao da si mu pomogla da kupi stan.“
Svetlana je oborila glavu.
„Jesam. Poslala sam mu skoro 25.000 evra tokom nekoliko godina.“
Nisam mogao da verujem.
Njen brat je svima govorio da je sam zaradio novac za stan.
A ona je ovde radila i slala mu gotovo sve što je uštedela.
„Da li on zna čime se baviš?“, pitao sam.
Svetlana je ćutala.
Zatim je izgovorila:
„Zna.“
Pogledao sam je u neverici.
„Kako misliš, zna?“
„Rekla sam mu pre tri godine.“
„I šta je rekao?“
„Da ga ne zanima kako zarađujem, samo da nikome ne pričam.“
Osetio sam veliko razočaranje.
Dragan mi je bio najbolji prijatelj gotovo trideset godina.
Uvek je pričao kako je njegova sestra uspešna poslovna žena.
A znao je istinu.
Svetlana je nastavila:
„Prošle godine me je ponovo pitao za novac. Rekao je da mora da renovira stan.“
„Jesi li mu dala?“
„Jesam. Pet hiljada evra.“
„Pa zašto?“
„Zato što mi je brat. Mislila sam da će jednog dana shvatiti koliko se žrtvujem.“
Nisam znao šta da kažem.
Te večeri nisam ostao u lokalu.
Svetlana i ja smo izašli na kafu i nastavili razgovor.
Rekla mi je da želi da promeni posao, ali da se plaši kako će početi ispočetka.
Predložio sam joj da razgovara sa ljudima koji joj mogu pomoći da pronađe drugi posao i reši dugove.
Pre nego što smo se rastali, zamolila me je:
„Milane, samo nemoj da me osuđuješ.“
Odgovorio sam joj:
„Neću. Ali mislim da moraš da prestaneš da plaćaš bratove troškove.“
Mesec dana kasnije vratio sam se u Srbiju.
Dragan me je pozvao na roštilj.
Seo je pored mene i počeo da se hvali novim automobilom.
„Kupio sam ga prošle nedelje. Dvadeset hiljada evra!“
Pogledao sam ga.
„Lepo. A kako je Svetlana?“
Na trenutak se zbunio.
„Dobro. Radi u hotelu, znaš već.“
Tada sam shvatio da nemam više šta da razgovaram s njim.
Nisam mu otkrio da sam sreo njegovu sestru.
To nije bila moja tajna koju bih smeo da prepričavam.
Ali sam prestao da ga smatram prijateljem kakvim sam ga nekada smatrao.
Nekoliko meseci kasnije Svetlana mi je poslala poruku.
Pronašla je posao u jednoj firmi za održavanje poslovnih prostora.
Zarada je bila manja, ali bila je zadovoljna što je započela novo poglavlje.
Napisala mi je i da je bratu prvi put rekla da mu više neće slati novac.
Njegov odgovor bio je samo:
„Kako ću sada da plaćam kredit?“
Svetlana mi je rekla da je tada konačno shvatila koliko je njihov odnos postao jednostran.
Danas se povremeno čujemo.
Nikada nikome nisam otkrio gde smo se sreli.
A Dragana više ne posećujem.
