Imam 46 godina, oženjen sam i živim u mirnom naselju na periferiji grada.
Pre godinu dana u kuću pored moje doselile su se dve devojke, Marina i Kristina.
Imale su oko trideset godina, bile su veoma doterane i uvek ljubazne.
Predstavile su se kao konobarice koje rade u jednom poznatom restoranu.
U početku nisam obraćao posebnu pažnju na njih.
Ali ubrzo sam primetio nešto neobično.
Gotovo svake večeri ispred njihove kuće zaustavljali su se različiti skupi automobili.
Muškarci bi ulazili, zadržavali se neko vreme, a zatim odlazili.
Jednog jutra komšinica Rada me je zaustavila ispred prodavnice.
„Komšija, znaš li ti čime se one dve stvarno bave?“
„Konobarice su, koliko znam.“
Rada se nasmejala.
„Jesu preko dana. A noću se, izgleda, bave najstarijim zanatom!“
Nisam želeo da ogovaram ljude.
„Njihova stvar, Rado. Dok nikome ne smetaju, mene ne zanima.“
I zaista, devojke su bile dobre komšinice.
Jednom su mi pomogle da unesem drva, a supruzi su donele kolače za rođendan.
Nikada nisam imao razloga da se žalim na njih.
Sve se promenilo jednog petka.
Supruga je otišla kod sestre, a ja sam ostao sam kod kuće.
Bilo je skoro jedanaest uveče kada je neko počeo nervozno da zvoni.
Otvorio sam vrata.
Ispred mene je stajala Marina.
Bila je uplakana i držala je belu kovertu.
„Komšija, molim vas, morate da mi pomognete.“
„Šta se dogodilo?“
„Večeras je kod nas bio jedan čovek. Kada sam saznala kako se zove, shvatila sam da moram da vam kažem.“
„Meni? Zašto?“
Pružila mi je kovertu.
Unutra je bila fotografija.
Na njoj je stajao muškarac ispred njihove kuće.
BIO JE TO MOJ ROĐENI BRAT DEJAN!
Nisam mogao da verujem.
Dejan je bio oženjen već dvadeset godina, imao je dvoje dece i uvek je glumio uzornog porodičnog čoveka.
„Šta je moj brat radio kod vas?“, pitao sam.
Marina je oborila pogled.
„Dolazio je nekoliko puta. Večeras je ostavio novčanik, a kada sam videla dokumenta, prepoznala sam prezime.“
„Pa šta onda?“
„Zato što nam je ranije pričao da živi sam i da nema porodicu.“
Osetio sam kako mi se stomak steže.
„I šta očekuješ da uradim?“
„Ništa. Samo nisam želela da jednog dana saznate da sam znala ko je, a ćutala.“
Zahvalio sam joj i zatvorio vrata.
Sutradan sam pozvao brata.
„Dejane, dođi na kafu. Moramo da razgovaramo.“
Došao je raspoložen, kao da se ništa nije dogodilo.
Spustio sam fotografiju na sto.
Istog trenutka promenio je boju lica.
„Odakle ti ovo?“
„Nije važno. Važno je šta si radio tamo.“
Počeo je da se pravda.
„Ma bio sam samo jednom!“
„Marina kaže da si dolazio više puta.“
Zaćutao je.
Zatim je izgovorio nešto što me je još više razočaralo.
„Brate, molim te, nemoj da kažeš mojoj ženi. Uništićeš mi porodicu!“
Pogledao sam ga.
„Ja ću da ti uništim porodicu? A šta si ti radio?“
Pokušao je da me ubedi da je sve bila greška.
Ali najviše me je pogodilo što je od mene očekivao da lažem njegovu suprugu.
„Neću da širim priču po komšiluku“, rekao sam mu. „Ali neću ni da budem tvoj saučesnik. Moraš sam da razgovaraš sa ženom.“
Narednih dana izbegavao me je.
A onda je njegova supruga došla kod nas.
Plakala je.
Dejan joj je konačno sve priznao.
Rekla mi je da još ne zna može li da mu oprosti.
Nisam imao odgovor.
Nekoliko nedelja kasnije sreo sam Marinu ispred kuće.
„Komšija, jeste li ljuti na mene?“, pitala je.
„Nisam. Ti nisi odgovorna za odluke mog brata.“
Nasmešila se, ali je delovala tužno.
„Znate, ljudi nas ovde stalno osuđuju. A neki od onih koji nas najviše ogovaraju prvi dolaze na naša vrata.“
Te reči su mi ostale u glavi.
Danas Marina i Kristina i dalje žive pored mene.
Pozdravljamo se kao i ranije.
Moj brat pokušava da sačuva brak, ali njegova žena još nije odlučila šta će dalje.
A komšinica Rada i dalje svakodnevno prati ko ulazi u čiju kuću.
Samo što ja sada znam nešto što ona ne zna.
DVE KONOBARICE KOJE JE CEO KOMŠILUK OGOVARAO NISU UNIŠTILE BRAK MOG BRATA. ON JE SAM UGROZIO SVOJU PORODICU, A ONDA JE OČEKIVAO DA SVI ĆUTIMO!
A ŠTA BISTE VI URADILI NA MOM MESTU — ZAŠTITILI ROĐENOG BRATA ILI INSISTIRALI DA NJEGOVA SUPRUGA SAZNA ISTINU?
