Imala sam četrnaest godina kada sam shvatila da čovek koji me je odgajio može da me izda na najstrašniji način.
Moj otac bio je strastveni kockar. Majka nas je napustila kada sam imala šest godina, a ja sam odrastala uz njegova obećanja da će prestati da se kocka.
Jedne večeri došao je kući potpuno bled.
„Spremi nekoliko stvari. Ideš sa mnom.“
Nisam smela da pitam zašto.
Odvezao me je do velike kuće na kraju grada.
Vrata nam je otvorio muškarac od pedesetak godina. Zvao se Viktor.
Otac je nervozno izvadio cigaretu.
„Nemam novac. Ali evo, ostavljam ti ćerku dok ne skupim trideset hiljada evra.“
Mislila sam da se šali.
„Tata, šta pričaš?“
Nije me ni pogledao.
Viktor je ustao.
„Jesi li ti normalan? Dete nije nikakav zalog!“
Otac je slegnuo ramenima.
„Znaš gde živim. Vratiću dug.“
Zatim je izašao.
Potrčala sam za njim, ali je automobil već odlazio.
Ostala sam na pragu i plakala.
Viktor me je pozvao unutra.
„Sedi, dete. Niko te ovde neće povrediti.“
Nisam mu verovala.
Zatvorio je ulazna vrata, ali ih nije zaključao.
Zatim je izvadio telefon.
„Prvo ćemo pozvati ljude koji mogu da ti pomognu. Ti nisi odgovorna za dugove svog oca.“
Dok smo čekali da dođe njegova sestra, koja je radila kao socijalna radnica, Viktor je otvorio fioku.
Izvadio je staru fotografiju.
Na njoj je bila moja majka.
„Poznajete moju mamu?“, upitala sam.
Klimnuo je glavom.
„Poznavao sam je mnogo pre nego što si se rodila.“
Zatim mi je ispričao nešto neverovatno.
Moja majka je godinama ranije radila u njegovoj porodičnoj firmi.
Kada je ostala bez posla, Viktor joj je pomogao da pronađe drugi.
„Bila je dobra žena“, rekao je. „Ali tvoj otac joj je mnogo otežavao život.“
Pitala sam ga zna li gde je sada.
Dugo je ćutao.
„Mislim da znam nekoga ko bi mogao da nam pomogne da je pronađemo.“
Te noći njegova sestra pozvala je nadležne službe. Objasnili su mi da nisam kriva ni za šta i da niko nema pravo da me koristi za vraćanje dugova.
Privremeno sam smeštena kod tetke, majčine sestre, za koju mi je otac godinama govorio da ne želi da me vidi.
Kada me je ugledala, zagrlila me je i zaplakala.
„Dete moje, tražili smo način da stupimo u kontakt s tobom!“
Tada sam saznala da mi je otac godinama skrivao pisma koja mi je majka slala.
Govorio joj je da ne želim da je vidim.
A meni je pričao da je ona zaboravila da postojim.
Nekoliko nedelja kasnije ponovo sam srela majku.
Taj susret nikada neću zaboraviti.
Plakala je dok me je grlila i ponavljala:
„Nikada te nisam zaboravila.“
Nije sve odmah postalo savršeno. Trebalo nam je mnogo vremena da ponovo izgradimo odnos.
Ali prvi put posle mnogo godina osećala sam se sigurno.
Moj otac je morao da odgovara za ono što je uradio. Više nisam živela sa njim.
Viktor nikada nije tražio ništa zauzvrat.
Kada sam napunila osamnaest godina, otišla sam da ga posetim.
Ponela sam mu mali poklon i pismo.
„Hvala vam što me niste tretirali kao dug koji treba naplatiti“, napisala sam.
Pročitao je pismo, skinuo naočare i obrisao oči.
„Dete moje, nikada nisi bila ničiji zalog.“
Danas imam trideset godina, svoju porodicu i posao koji volim.
Sa ocem nemam blizak odnos. Ne mrzim ga, ali neke postupke nije moguće jednostavno zaboraviti.
A Viktora i dalje posećujem za svaki rođendan.
OTAC ME JE OSTAVIO NEPOZNATOM ČOVEKU ZBOG 30.000 EVRA KOCKARSKOG DUGA, A UPRAVO TAJ ČOVEK POMOGAO MI JE DA PRONAĐEM MAJKU I POVRATIM DETINJSTVO KOJE SAM MISLILA DA SAM ZAUVEK IZGUBILA!
A ŠTA VI MISLITE — MOŽE LI SE OCU IKADA OPROSTITI ŠTO JE SOPSTVENO DETE POKUŠAO DA ISKORISTI ZA VRAĆANJE KOCKARSKOG DUGA?
