Imam 42 godine, razveden sam i živim sasvim običnim životom. Nisam bogataš, nemam skup automobil, a ni izgledom ne mogu da se pohvalim.
Zato sam mislio da me neko zeza kada su mi jednog petka u kafiću prišle dve prelepe Ruskinje.
Obe plavuše, visoke oko 185 centimetara, doterane kao manekenke.
„Jesi li slobodan?“, pitala me je jedna.
„Trenutno jesam“, odgovorio sam zbunjeno.
Druga je sela pored mene.
„Odlično. Onda večeras ideš sa nama.“
Pogledao sam oko sebe, ubeđen da je u pitanju skrivena kamera.
Predstavile su se kao Anastasija i Viktorija. Imale su 29 i 31 godinu i već nekoliko meseci živele su u Srbiji.
Pričale smo skoro sat vremena, odnosno one su pričale, a ja sam uglavnom pokušavao da shvatim šta se događa.
Kada smo krenuli iz kafića, obe su me uhvatile pod ruku.
Ljudi su se okretali.
Komšija Mića, koji je prolazio biciklom, toliko se zagledao da je umalo udario u banderu.
„ZOKI, BRATE, JE L’ TO NEKI FILM SNIMAŠ?!“, doviknuo je.
Samo sam mu namignuo.
Odvele su me u restoran, a kada je stigao račun, Viktorija je insistirala da ona plati.
Tada sam već ozbiljno posumnjao da nešto nije u redu.
„Devojke, da se razumemo. Šta vi zapravo hoćete od mene?“
Anastasija se nasmejala.
„Ti si nama baš zanimljiv.“
„Po čemu?“
„Zato što deluješ kao dobar čovek.“
Moram priznati, prijalo mi je.
Posle večere predložile su da svratimo do njihovog stana.
Pristao sam, mada sam i dalje očekivao da će neko iskočiti iza ugla i viknuti da je sve šala.
Kada smo ušli, Viktorija je zatvorila vrata, a Anastasija rekla:
„Zorane, moramo nešto da ti priznamo.“
Seo sam na kauč.
„Slušam.“
Izvadila je telefon i pokazala mi fotografiju.
Na njoj sam bio ja, ispred prodavnice, sa kesama u rukama.
„ODAKLE VAM MOJA SLIKA?!“
Pogledale su se i prasnule u smeh.
„Poslala nam je tvoja bivša žena Jelena.“
Zamalo sam pao sa kauča.
Ispostavilo se da su upoznale moju bivšu suprugu na kursu srpskog jezika.
Jelena im je pričala kako ima bivšeg muža koji je dobar čovek, ali užasno nespretan sa ženama.
Pokazala im je moju fotografiju i rekla gde obično pijem kafu.
„A zašto ste me onda pozvale ovde?“, pitao sam.
Viktorija je otvorila vrata druge sobe.
Nasred sobe stajao je ogroman ormar, potpuno rastavljen.
Oko njega daske, šrafovi i kutije.
„Jelena kaže da ti sve znaš da popraviš.“
Gledao sam čas njih, čas ormar.
„ČEKAJTE, VI STE MENE DOVELE DA VAM SASTAVIM NAMEŠTAJ?!“
Anastasija se toliko smejala da je morala da sedne.
„Pa i zato!“
Nisam znao da li da se naljutim ili da se smejem.
„Znači, nisam ja vama lep, nego imam dobar šrafciger!“
„Imaš i lep osmeh“, odgovorila je Viktorija.
Sutradan sam došao sa alatom.
Za dva sata sastavio sam ormar, namestio policu i popravio kvaku.
One su spremile ručak i nisu prestajale da me zadirkuju.
Uveče me je pozvala bivša žena.
„Zorane, kako je prošlo sa Ruskinjama?“
„Odlično. Još malo pa ću da se ženim!“
„Nemoj da se zanosiš. Rekla sam im da si dobar majstor, a ne da si ruski princ!“
Nedelju dana kasnije Anastasija me je pozvala na kafu, ovog puta bez Viktorije.
Priznala mi je da joj se stvarno dopadam i da želi da se bolje upoznamo.
Od tada se redovno viđamo.
A komšija Mića i dalje priča po kraju kako sam osvojio dve ruske manekenke.
Ne pada mi na pamet da mu objašnjavam istinu.
JER KADA TE DVE RUSKINJE OD 185 CENTIMETARA UHVATE POD RUKU NASRED GRADA, NE MORA BAŠ SVAKO DA ZNA DA JE SVE POČELO ZBOG JEDNOG ORMARA!
A sada mi recite iskreno: DA LI JE MOJA BIVŠA ŽENA HTELA DA MI NAĐE DEVOJKU ILI JE SAMO ŽELELA DA NJENE PRIJATELJICE DOBIJU BESPLATNOG MAJSTORA?
