„TI SI SAMO OBIČAN MEHANIČAR! TVOJE JE DA POPRAVLJAŠ AUTOMOBILE, A NE DA MENI OBJAŠNJAVAŠ ŠTA DA RADIM!“
Te reči izgovorila je žena u skupocenoj garderobi, pred petoricom mojih radnika i nekoliko mušterija.
Stajao sam ispred nje u radnom kombinezonu, sa rukama prljavim od ulja.
„Gospođo, samo pokušavam da vam objasnim zašto automobil još nije gotov“, rekao sam mirno.
„Ne zanimaju me tvoji izgovori! Znaš li ti uopšte ko je moj muž?!“
Nisam odgovorio.
Desetak minuta kasnije ispred radionice zaustavio se crni džip.
Iz njega je izašao čovek u elegantnom odelu.
Čim me je ugledao, raširio je ruke i povikao:
„PA GDE SI TI, BRATE MOJ?! TRAŽIM TE VEĆ GODINAMA!“
Prišao mi je i snažno me zagrlio.
Njegova žena nas je gledala otvorenih usta.
A onda je on izgovorio:
„DUŠO, OVO JE ČOVEK BEZ KOJEG JA DANAS NE BIH IMAO NI FIRMU NI TAJ AUTOMOBIL KOJI VOZIŠ!“
Zovem se Dragan, imam pedeset četiri godine i automehaničar sam gotovo trideset godina.
Svoj prvi servis otvorio sam u staroj garaži koju sam nasledio od oca.
Nisam imao mnogo novca, ali sam imao alat, znanje i volju da radim.
Danas zapošljavam šest ljudi i živim pristojno.
Nikada nisam voleo da se hvalim novcem.
I dalje svakog jutra oblačim isti plavi kombinezon i radim zajedno sa svojim majstorima.
Tog ponedeljka u radionicu je stigla žena u skupom automobilu.
Predstavila se kao gospođa Katarina.
Rekla je da automobil mora biti gotov do podneva.
Objasnio sam joj da prvo moramo da ustanovimo kvar.
„Platiću koliko treba, samo završite!“, odgovorila je.
Kada smo pregledali vozilo, ustanovili smo da moramo da sačekamo odgovarajući rezervni deo.
Pozvao sam je i objasnio da automobil neće biti gotov pre sutra.
Pola sata kasnije pojavila se besna.
„Vi ste nesposobni!“
„Gospođo, deo ne možemo da nabavimo ranije.“
„U ozbiljnom servisu to bi bilo završeno za sat vremena!“
Jedan moj radnik pokušao je da objasni situaciju, ali ga je prekinula.
„Nisam tebe ništa pitala!“
Tada sam joj rekao:
„Molim vas da ne vređate moje zaposlene.“
Pogledala me je od glave do pete.
„A ko si ti da meni određuješ kako ću da razgovaram?“
„Vlasnik servisa.“
Nasmejala se.
„Pa i izgledaš kao vlasnik neke šupe!“
Priznajem, zabolelo me je.
Ne zbog mene, nego zbog mojih radnika koji svakodnevno pošteno zarađuju svoj hleb.
Ali nisam želeo svađu.
Ponudio sam joj da preuzme automobil i potraži drugi servis ako joj naš rok ne odgovara.
U tom trenutku pozvala je muža.
„Dođi odmah! Ovi mehaničari misle da mogu da me prave budalom!“
Nisam ni slutio koga će dovesti.
Kada je njen muž stigao, prepoznao sam ga istog trenutka.
Bio je to Aleksandar, čovek sa kojim sam pre dvadeset dve godine delio poslednju veknu hleba.
Nekada smo zajedno radili u jednoj maloj radionici.
Aleksandar je sanjao da otvori firmu za transport, ali nije imao dovoljno novca.
Jednog dana došao je kod mene potpuno očajan.
„Dragane, imam priliku da kupim prvi kamion, ali mi nedostaje 8.000 maraka.“
Tada sam imao nešto ušteđevine.
Pozajmio sam mu novac bez ugovora.
Rekao sam mu samo:
„Vrati kad budeš mogao.“
Vratio mi je sve do poslednjeg dinara za dve godine.
Posle toga preselio se u drugi grad i izgubili smo kontakt.
Sada je stajao ispred mene kao uspešan poslovni čovek.
„Dragane, ne mogu da verujem da si to ti!“
Zagrlili smo se.
Katarina nas je zbunjeno posmatrala.
„Čekaj, vi se poznajete?“
Aleksandar se okrenuo prema njoj.
„Poznajemo se? Ovaj čovek mi je pomogao kada niko drugi nije hteo!“
Zatim joj je ispričao kako sam mu pozajmio novac za prvi kamion.
„Danas imam trideset kamiona i veliku firmu, ali nikada nisam zaboravio ko mi je pružio ruku kada nisam imao ništa.“
Katarina je spustila pogled.
„Ja… nisam znala.“
Aleksandar je pogledao mene.
„Je li bilo nekih problema?“
Nisam želeo da je dodatno ponižavam.
„Nesporazum oko roka popravke.“
Ali moj najmlađi radnik nije mogao da ćuti.
„Gazda, gospođa je rekla da smo nesposobni i da je naša radionica šupa.“
Aleksandar je zaćutao.
Pogledao je suprugu.
„Katarina, je li to istina?“
Ona je klimnula glavom.
„Bila sam nervozna.“
„Nervoza ti ne daje pravo da ponižavaš ljude.“
Nastala je neprijatna tišina.
Tada mi je prišla.
„Gospodine Dragane, izvinite. Nisam smela tako da razgovaram sa vama i vašim radnicima.“
Prihvatio sam izvinjenje.
Automobil je bio gotov sutradan.
Aleksandar je insistirao da plati punu cenu popravke, a zatim me pozvao na večeru da nadoknadimo izgubljene godine.
Pre nego što je otišao, pitao me je zašto nikada nisam proširio posao još više.
Nasmejao sam se.
„Zato što sam zadovoljan ovim što imam.“
Pogledao je moju radionicu i rekao:
„Znaš, Dragane, neki ljudi imaju milione, a nikada ne nauče ono što ti znaš.“
„Šta to?“
„Da se čovekova vrednost ne meri odelom koje nosi.“
TOG DANA ŽENA KOJA ME JE NAZVALA OBIČNIM MEHANIČAREM SAZNALA JE DA JE NJEN MUŽ SVOJE PRVO BOGATSTVO STEKAO ZAHVALJUJUĆI ČOVEKU ČIJE SU RUKE BILE PRLJAVE OD ULJA!
A ŠTA VI MISLITE — DA LI LJUDI DANAS PREVIŠE CENE NOVAC I SKUPO ODELO, A PREMALO POŠTEN RAD I ZANAT?
