Birala je nešto drugo umesto glume!Tara Manić osvojila je srca domaće javnosti kada se 2002. godine pojavila u filmu “Mrav ‘ladan”, a iako njena uloga nije imala čak ni ime, dobro je poznata rečenica “Neću da ti kažem ćelavi” koju je tada izgovorila.Tara je završila pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Alise Stojanović.Za razliku od nekih svojih kolega, kako kaže, upisala se iz prve.Položila sam prijemni iz prve. Paralelno sam te godine polagala i prijemni na medicini, ali sam ostala na režiji. U mojoj porodici su svi pravnici, ekonomisti, novinari, pa moji izbori nisu bili određeni genetikom”, rekla je jednom prilikom Tara.
Iako joj je gomila ljudi savetovala da se mane režije, te da će teško doći do posla, Tara tvrdi da o tome nikada nije razmišljala.Kako dodaje, režija je njena velika ljubav, pa se nije mnogo dvoumila između glume i svoje sadašnje profesije.Imam utisak da je tako u svim profesijama. Izabrala sam ono što najviše volim, ne osvrćem se na to i verujem da će biti posla. Ljudi koji zasluže uvek nađu put, prilično sam optimistična iako sam svesna situacije. Još u gimnaziji sam presekla da će to biti režija. Bila sam prva na listi na upisu”, priča mlada rediteljka.
Tara je početkom ove godine imala premijeru svoje predstave “Til Ojlenšpigel – o pro*eravanju” u Novosadskom pozorištu, a u intervjuu koji je dala za “Blic” , mlada rediteljka izjavila je da smatra da pozorište danas treba da ruši predrasude i tabue, a ne da prenosi lične stavove na publiku.Verujem da se inteligencija izvesnog reditelja odražava u njegovoj veštini postavljanja pravih pitanja, stvaranja polemika i otvaranja novih tema, a ne u dokazivanju određenih ličnih stavova. Ne zanimaju me predstave za koje znam da dokazuju individualan stav: često su dosadne, spore, ne prikazuju fenomen u njegovoj celosti, složenosti, već jednostrano, banalno, što često postaje i trivijalno.
Za mene će režija uvek biti polemika, preispitivanje, jer ne bih ni imala potrebu da se njom bavim, da stalno tražim nove likove i narative koji me interesuju i muče ukoliko bih o njima imala dovršen, konačan stav. Ne volim predstave koje potcenjuju publiku ili joj u bilo kom obliku povlađuju”, izjavila je Tara i dodala:Daleko sam od verovanja da pozorište u 21. veku ima toliku vidljivost da bi dovelo do krucijalnih promena. Zato otvaranje važnih pitanja i rušenje tabua”, vidim kao osnovne zadatke današnjeg teatra, a ne pružanje odgovora.
(Espreso.rs)
