Majstor koji nam je renovirao kupatilo poslednjeg dana odbio je da uzme ostatak dogovorenog novca. Pomislio sam da nije zadovoljan svojim radom, a onda je pozvao moju suprugu da dođe.
Renoviranje kupatila odlagali smo skoro tri godine.
Uvek bi iskrslo nešto važnije.
Registracija automobila, popravka krova, školske obaveze dece, računi.
Kupatilo jeste bilo staro, ali je služilo.
Sve dok jednog jutra cev nije počela da curi iza pločica.
Tada više nije bilo odlaganja.
Preko prijatelja sam pronašao majstora po imenu Goran.
Došao je, pogledao kupatilo i odmah rekao:
„Ako već otvaramo zid, nemojte ovo krpiti. Uradite jednom kako treba i mirni ste narednih dvadeset godina.“
Dogovorili smo cenu.
Nije bila mala.
Ali bila je korektna.
Polovinu sam mu dao unapred za materijal, a ostatak je trebalo da dobije kada završi posao.
Goran je kod nas radio skoro dve nedelje.
Dolazio je rano ujutru i često ostajao do kasnog popodneva.
Bio je jedan od onih majstora koji ne pričaju mnogo.
Kafa, cigareta ispred kuće i posao.
Moja supruga Marina uglavnom je bila kod kuće jer je radila od kuće.
Ja bih Gorana viđao pre odlaska na posao i uveče kada se vratim.
Jednog dana primetio sam nešto čudno.
Goran je stajao u hodniku i gledao našu porodičnu fotografiju.
Na njoj smo bili Marina, ja i naše dvoje dece.
„Lepa porodica“, rekao je.
„Hvala.“
Pokazao je prema starijem sinu.
„Koliko on ima?“
„Četrnaest.“
„A devojčica?“
„Devet.“
Klimnuo je glavom i vratio se poslu.
Nisam tome pridavao nikakav značaj.
Nekoliko dana kasnije pitao me je čime se Marina bavi.
„Knjigovodstvom.“
„Od kuće?“
„Uglavnom.“
Ponovo je samo klimnuo.
Počelo mi je biti malo neobično što čovek koji gotovo ništa ne pita odjednom toliko ispituje o mojoj porodici.
Ali nisam ništa rekao.
Poslednjeg dana vratio sam se ranije sa posla.
Kupatilo je bilo završeno.
Nove pločice, tuš, lavabo, rasveta.
Sve je izgledalo bolje nego što sam očekivao.
„Svaka čast“, rekao sam Goranu. „Baš ste ga uradili kako treba.“
Izvadio sam kovertu sa ostatkom novca.
Pružio sam mu je.
Nije je uzeo.
„Ne treba.“
Pomislio sam da se šali.
„Kako ne treba?“
„Neću uzeti ostatak.“
„Gorane, tako smo se dogovorili.“
„Znam.“
„Je li nešto nije u redu?“
„Sve je u redu.“
Ponovo sam mu pružio kovertu.
Odmahnuo je glavom.
„Pozovite suprugu.“
Tu sam se već zabrinuo.
„Zašto?“
„Samo je pozovite.“
Marina je bila u sobi.
Pozvao sam je.
Došla je u hodnik i pogledala nas.
„Šta se dogodilo?“
Goran je nekoliko sekundi ćutao.
Onda je pitao:
„Marina, jeste li vi nekada radili u maloj knjigovodstvenoj agenciji kod autobuske stanice?“
Supruga ga je pogledala iznenađeno.
„Jesam. Ali to je bilo davno.“
„Pre nekih petnaest godina?“
„Otprilike.“
Goran se nasmešio.
„Znao sam.“
Ja nisam razumeo ništa.
„Šta ste znali?“
Goran je spustio alat na pod.
„Vi mene verovatno ne prepoznajete.“
Marina ga je pažljivo pogledala.
Odmahnula je glavom.
„Izvinite, ne.“
„I bolje.“
Nasmejao se.
„Tada sam izgledao mnogo gore.“
A onda nam je ispričao priču.
Pre petnaestak godina imao je malu građevinsku firmu.
Tek je počinjao.
Nije znao gotovo ništa o papirima, porezima i knjigovodstvu.
Radio je sa dvojicom ljudi i pokušavao da prehrani porodicu.
Jedne zime posao mu je potpuno stao.
Dugovao je doprinose.
Kasnio je sa računima.
Razmišljao je da zatvori firmu.
„Došao sam kod vas sa fasciklom punom papira“, rekao je Marini.
Ona ga je i dalje gledala pokušavajući da se seti.
„Rekli ste mi da sednem.“
Goran se nasmejao.
„Ja sam vam rekao da nemam novca da platim ni knjigovođu.“
Marina je tada spustila pogled.
Kao da joj se nešto vratilo u sećanje.
„Čekajte…“
„E, taj.“
Sada se setila.
Goran joj je tada objasnio da je Marina nekoliko večeri ostajala posle radnog vremena kako bi mu sredila dokumentaciju.
Objasnila mu je šta mora prvo da plati, gde može da traži odlaganje i kako da ne napravi još veći problem.
Za svoj rad nije želela da mu naplati.
„Rekli ste mi: ‘Platićete kada stanete na noge.’“
Marina se nasmejala.
„To sam govorila mnogima.“
„Možda. Ali meni je tada značilo.“
Kasnije je promenila posao.
Goran je izgubio njen broj.
Nikada joj nije platio.
Godine su prošle.
Firma mu je opstala.
Počeo je dobro da radi.
Kasnije je zatvorio firmu i nastavio samostalno da radi renoviranja.
„Kada sam prvi put došao ovde, nisam vas prepoznao“, rekao je.
„A onda?“, pitao sam.
Pokazao je prema porodičnoj fotografiji.
„Video sam nju na slici.“
Zato je pitao gde je radila.
Zato je pitao čime se danas bavi.
Hteo je da bude siguran.
Marina je odmahnula glavom.
„Gorane, to je bilo pre petnaest godina.“
„Znam.“
„I sigurno vam nisam uradila posao vredan ovoliko novca.“
Pokazala je prema koverti u mojoj ruci.
„Niste.“
Zastao je.
„Ali niste mi tada pomogli zato što ste računali koliko to vredi.“
Niko nekoliko sekundi nije ništa rekao.
Pokušao sam ponovo da mu dam novac.
„Ne dolazi u obzir. Vi ste ovo zaradili.“
Goran nije hteo ni da čuje.
„Prvi deo koji ste mi dali pokrio je materijal i ljude koji su mi pomagali. Meni dovoljno.“
Marina je insistirala.
On je odbijao.
Raspravljali su se skoro deset minuta.
Na kraju je Goran rekao:
„Marina, pre petnaest godina rekli ste mi da vam platim kada stanem na noge.“
„Jesam.“
„E pa, stao sam.“
Uzeo je torbu sa alatom.
„Sada smo kvit.“
Krenuo je prema vratima.
Marina ga je zaustavila.
„Nismo kvit.“
Okrenuo se.
„Kako nismo?“
„Zato što ja nisam pomogla vama da biste mi jednog dana renovirali kupatilo.“
Goran se nasmejao.
„A ja nisam renovirao kupatilo besplatno zato što moram. Nego zato što konačno mogu.“
Pružio mi je ruku i otišao.
Kovertu nije uzeo.
Sledećeg jutra supruga je stavila taj novac na sto.
„Šta ćemo sada sa ovim?“, pitao sam.
Razmišljala je nekoliko trenutaka.
Onda je rekla:
„Nećemo ga potrošiti na sebe.“
Nekoliko dana kasnije saznali smo preko škole da porodica jednog dečaka iz razreda našeg sina ima ozbiljne finansijske probleme.
Nismo im odneli kovertu.
Nismo želeli da ih dovedemo u neprijatnu situaciju.
Platili smo ono što je detetu bilo potrebno za školu i zamolili da naše ime niko ne spominje.
Kada sam to rekao Goranu nekoliko nedelja kasnije, samo se nasmejao.
„E, sada smo stvarno kvit.“
Od tada drugačije gledam na male usluge koje ljudi čine jedni drugima.
Marina se gotovo nije ni sećala onoga što je uradila pre petnaest godina.
Za nju je to bilo nekoliko sati rada i čovek kojem je tada trebalo pomoći.
Za njega je to bio trenutak koji nije zaboravio.
A meni je ostala jedna rečenica koju je izgovorio na našim vratima:
„Rekli ste da platim kada stanem na noge. E pa, stao sam.“
Ponekad račun za dobro delo zaista stigne.
Samo ne onda kada ga očekujemo.
