Radio sam noćnu smenu na benzinskoj pumpi kada je dečak od desetak godina ušao sam i spustio 500 dinara na pult. Ono što je zatim tražio nateralo me je da pozovem njegovu majku.
Bilo je nešto posle jedanaest uveče.
Pumpa je bila skoro prazna. Povremeno bi stao neki kamion ili automobil, ali te večeri gotovo da nije bilo nikoga.
Tada su se otvorila vrata prodavnice.
Ušao je dečak.
Imao je možda deset godina, trenerku, patike i tanku jaknu.
Pogledao sam prema parkingu očekujući da iza njega uđe neko od roditelja.
Niko.
Dečak je nekoliko minuta obilazio između polica.
Zatim je prišao kasi i spustio zgužvanu novčanicu od 500 dinara.
„Izvolite?“, pitao sam.
Tiho je rekao:
„Čiko, koliko benzina mogu da kupim za ovo?“
Mislio sam da se šali.
„Gde su ti roditelji?“
„Mama je kod kuće.“
„A automobil?“
Pokazao je kroz prozor.
Na pumpi nije bilo nijednog automobila osim mog i kamiona parkiranog sa strane.
„Nije ovde.“
Tada sam se već zabrinuo.
Pitao sam ga zašto mu treba benzin.
Nije odmah odgovorio.
Samo je gurao novčanicu prema meni.
„Treba mami.“
Rekao sam mu da sedne i objasni mi šta se dogodilo.
Posle nekoliko pitanja počeo je da priča.
Majka ga je sama odgajala, a živeli su nekoliko kilometara od pumpe.
Te večeri čuo ju je kako telefonom razgovara sa nekim.
Automobil joj je bio skoro prazan, a ujutru je morala rano na posao.
Govorila je da trenutno nema dovoljno novca i da ne zna kako će stići.
Dečak je to čuo iz svoje sobe.
U kasici je imao 500 dinara koje je mesecima čuvao.
Sačekao je da majka zaspi, uzeo novac i peške krenuo prema pumpi.
Plan mu je bio jednostavan.
Kupiće benzin i odneti ga kući.
Nije ni znao da se gorivo ne nosi tek tako u bilo čemu niti je poneo odgovarajući kanister.
Samo je želeo da njegova majka ujutru može da ode na posao.
„Mama ne zna da si ovde?“, pitao sam.
Odmahnuo je glavom.
„Nemojte da joj kažete. Naljutiće se.“
Tu sam znao da moram da je pozovem.
Zamolio sam ga za broj.
U početku nije hteo da mi ga da.
Na kraju je ipak pristao.
Pozvao sam.
Žena se javila pospana.
Predstavio sam se i rekao gde joj je sin.
Nekoliko sekundi nije govorila.
Onda sam čuo kako ustaje.
„Kako mislite kod vas?“
Objasnio sam joj.
Za manje od deset minuta automobil se zaustavio ispred pumpe.
Žena je izletela napolje u kućnoj garderobi i jakni.
Čim je ugledala sina, zagrlila ga je.
Bila je istovremeno ljuta i uplašena.
„Jesi li ti normalan? Šta ti je palo na pamet da izlaziš sam?“
Dečak je ćutao.
Onda je samo pružio svojih 500 dinara.
„Čuo sam da nemaš za gorivo.“
Majka je pogledala novčanicu.
Više nije mogla da govori.
Samo ga je ponovo zagrlila.
Posle nekoliko trenutaka prišla je kasi i izvinila mi se.
Rekla je da prolaze kroz težak period i da verovatno nije trebalo da razgovara o novcu dok je dete moglo da je čuje.
Pokušala je da kupi gorivo za tih 500 dinara.
Vratio sam novčanicu dečaku.
„Ovo vraćamo u kasicu.“
Majka je odmah rekla da ne dolazi u obzir da ja bilo šta plaćam.
Nisam ni planirao.
Na pumpi smo imali karticu sa poenima koju su zaposleni ponekad dobijali kroz interne pogodnosti, a ja sam svoje dugo skupljao i gotovo nikada nisam koristio.
Iskoristio sam deo da joj pokrijem dovoljno goriva da narednog jutra bez problema ode na posao.
Nije htela da prihvati.
Rekao sam joj:
„Ne radim ovo zbog vas. Radim zbog njega, da sledeći put ne pomisli da mora noću peške da rešava probleme odraslih.“
Dečak me je pogledao.
„Ali ja mogu da vam dam mojih 500.“
Nasmejao sam se.
„Ne može. Imaš važniji posao.“
„Koji?“
„Da budeš dete.“
Majka je tada zaplakala.
Pre nego što su otišli, naterala ga je da mi obeća da više nikada neće izaći iz kuće bez njenog znanja.
Obećao je.
Mislio sam da ih više nikada neću videti.
Ali nekoliko nedelja kasnije ponovo su došli.
Ovoga puta usred dana.
Dečak je u rukama nosio malu kesu.
Unutra su bili sok i čokolada.
„Ovo je za vas“, rekao je.
„A gde je mojih 500 dinara?“, našalio sam se.
Nasmejao se.
„U kasici.“
Majka mi je tada rekla da je pronašla dodatni posao nekoliko sati nedeljno i da su stvari malo bolje.
Ali ono što mi je rekla pre odlaska pamtim i danas.
„Te noći sam mislila da sam loša majka jer je moje dete čulo koliko brinem zbog novca.“
Pogledala je sina.
„A onda sam shvatila da sam ipak odgojila nekoga ko bi dao sve što ima da pomogne drugome.“
Gledao sam ih kako odlaze.
Radio sam na toj pumpi još nekoliko godina i kroz vrata mi je prošlo na hiljade ljudi.
Ali nikada nisam zaboravio dečaka koji je usred noći došao sa 500 dinara, uveren da je to dovoljno da reši najveći problem svoje majke.
