Rat je od mene napravio čoveka kakav nikada nisam želeo da budem.
Imao sam dvadeset dve godine kada sam mobilisan. Do tada nisam držao pušku u rukama. Preko noći sam obukao uniformu i našao se među ljudima koje nikada ranije nisam video.
Jednog hladnog jutra dobili smo zadatak da pretražimo nekoliko napuštenih kuća u blizini prve linije.
U podrumu jedne od njih pronašli smo čoveka u uniformi druge vojske.
Bio je iscrpljen, prljav i očigledno ranjen u nogu.
Podigao je ruke bez otpora.
Vezao sam mu ruke i poveo ga prema našem položaju.
Usput sam ga pitao kako se zove.
Izgovorio je ime i prezime.
U tom trenutku sam zastao.
To prezime nisam mogao da zaboravim.
Bilo je isto kao prezime čoveka o kojem je moj otac pričao celog mog detinjstva.
Kada sam bio mali, često sam slušao priču kako je mom dedu, mnogo pre mog rođenja, iz velike nevolje izvukao jedan čovek iz drugog sela. Nikada više se nisu videli, ali je deda govorio da njemu duguje život.
Sećao sam se i prezimena.
Pogledao sam zarobljenika i pitao ga:
“Da li ti je otac možda bio…”
Prekinuo me je.
“Jeste.”
Nastala je tišina.
Rekao mi je da je odrastao slušajući potpuno istu priču, samo iz druge perspektive.
Njegov otac je često govorio:
“Ako ikada upoznaš porodicu tog čoveka, zapamti da smo mi njima dužni koliko i oni nama.”
Rat nas je doveo na suprotne strane.
Život naših očeva nekada ih je spojio.
Dok smo hodali prema našem položaju, prvi put nisam video neprijatelja.
Video sam čoveka koji je, kao i ja, imao porodicu koja ga čeka i nije birao vreme u kojem će živeti.
Kasnije je razmenjen zajedno sa ostalim zarobljenicima.
Mislio sam da ga više nikada neću videti.
Dvadeset sedam godina kasnije zazvonio mi je telefon.
Predstavio se istim imenom.
Rekao je:
“Naši očevi nisu dozvolili da ih mržnja razdvoji. Ne bi bilo pošteno da mi budemo prvi.”
Nekoliko meseci kasnije našli smo se na kafi, bez uniformi, bez zastava i bez ljudi koji bi nam govorili ko je na kojoj strani.
Satima smo pričali o porodici, deci i životu.
Na rastanku mi je pružio ruku i rekao:
“Rat nas je upoznao. Mir nas je konačno spojio.”
Tada sam shvatio da rat može da natera ljude da se gledaju preko nišana.
Ali samo oni sami odlučuju da li će se, kada sve prođe, gledati kao neprijatelji ili kao ljudi.
