Posle 20 godina braka mislio sam da znam sve o svojoj ženi.
Imamo sina, danas već odraslog čoveka. Oduvek sam želeo još jedno dete, možda ćerku, možda još jednog sina, nije bilo važno.
Ali svaki put kada bih pokrenuo tu temu, žena bi je nekako izbegla.
Govorila je da nije pravo vreme.
Pa da imamo previše obaveza.
Kasnije da smo već prestari za sve to.
Vremenom sam prestao da insistiram.
Pretpostavio sam da je razlog zdravstveni problem o kojem ne želi da priča ili jednostavno strah od nove trudnoće.
Nisam želeo da je pritiskam.
Godine su prolazile i ta tema je nekako ostala iza nas.
A onda, pre nekoliko meseci, sedeli smo sami na terasi.
Ne znam ni kako smo došli do toga, ali ponovo smo pričali o prošlosti.
Kroz šalu sam rekao:
„Znaš, nekad mi bude žao što nismo imali još jedno dete.“
Očekivao sam da će se nasmejati ili promeniti temu kao i uvek.
Ali nije.
Samo je dugo ćutala.
Toliko dugo da sam pomislio da me nije ni čula.
A onda je rekla:
„Nikad nisam htela drugo dete zbog tebe.“
Mislio sam da se šali.
Pogledao sam je i nasmejao se.
Ona se nije nasmejala.
Tada sam prvi put osetio nelagodu.
Pitao sam je šta to znači.
Spustila je pogled i rekla:
„Kad se rodio naš sin, ti si radio po ceo dan. Znam da si to radio za nas, ali ja sam sve prolazila sama.“
Ćutao sam.
Nastavila je:
„Noći bez sna, temperatura, lekari, vrtić, prvi koraci… Sve ono čega se danas sećaš kao lepih uspomena, ja sam uglavnom prolazila sama.“
Osetio sam kako mi se stomak steže.
Pokušao sam da kažem da sam radio da bismo imali normalan život.
Samo je klimnula glavom.
„Znam. Nikad te nisam krivila. Ali znala sam da ne mogu još jednom kroz sve to.“
U tom trenutku nisam znao šta da kažem.
Godinama sam mislio da nije želela drugo dete zbog zdravlja.
A istina je bila mnogo jednostavnija i mnogo bolnija.
Nije se plašila trudnoće.
Plašila se da će ponovo ostati sama dok podiže dete.
