Pre nekoliko godina sedeo sam sa jednim starijim čovekom iz kraja kog su svi znali kao velikog šmekera. Imao je skoro 70 godina, ali gde god se pojavi žene ga gledaju, uvek nasmejan, sređen i pun samopouzdanja.
Jedne večeri sedeli smo ispred prodavnice i pričali o braku. Ja mu kroz šalu kažem:
„Ma džaba sve, žene se posle toliko godina ohlade.“
On se samo nasmejao i rekao:
„Nije problem što se žene ohlade. Problem je što muškarci prestanu da ih osvajaju čim ih dobiju.“
Mislio sam da priča neke dedine mudrosti, ali onda mi je rekao nešto što nikad nisam zaboravio.
Kaže:
„Slušaj me dobro. Ženu ne dovodiš do ludila parama, mišićima ni pričom. Nego pažnjom u trenutku kad je najmanje očekuje.“
Pitao sam ga šta to znači.
A on mi kaže:
„Većina muškaraca dodirne ženu samo kad nešto želi. Pametan muškarac je zagrli dok pere sudove, poljubi dok prolazi pored nje, šapne joj nešto dok najmanje očekuje. Tu počinje ludilo.“
Iskreno, zvučalo mi je smešno.
Ali rešio sam da probam.
Počeo sam da menjam sitnice. Više pažnje, više dodira bez razloga, više slušanja umesto telefona i televizora.
I posle nekoliko nedelja žena me jedne večeri pogledala i rekla:
„Šta se to desilo s tobom?“
Prvi put posle mnogo godina video sam onaj isti pogled koji je imala kad smo se tek upoznali.
I tad sam shvatio da je matori bio u pravu.
Žene se ne zaljubljuju ponovo zbog velikih stvari.
Nego zbog malih koje muškarci vremenom zaborave.
