Moja žena je pre dve godine primila svoju mlađu rođaku kod nas da ne bi završila u studentskom domu.
Došla je iz manjeg mesta da studira u Beogradu, njeni nisu imali mnogo novca, a dom nije uspela da dobije. Imali smo praznu sobu i bilo nam je žao da dete plaća skupu kiriju.
Rekli smo joj da ostane kod nas dok ne stane na noge.
Na početku je bila fina, kulturna i stalno ponavljala kako će nam biti zahvalna ceo život.
Nismo joj tražili ni dinar.
Imala je svoju sobu, jela sa nama, koristila auto kad treba, žena joj kupovala stvari za fakultet, čak smo joj pomogli i da nađe studentski posao.
A onda se polako promenila.
Prestala je da pozdravlja kad uđe u kuću. Počela je da ostavlja nered za sobom, da dolazi kasno bez javljanja i ponaša se kao da joj sve pripada.
Žena je pokušavala mirno da razgovara s njom, ali je ona svaki savet doživljavala kao napad.
Vrhunac je bio pre nekoliko meseci kada smo imali goste na ručku.
Sedeli smo za stolom, pričali normalno, kad je jedna rođaka pohvalila moju ženu što joj je toliko pomogla.
A ona se samo nasmejala i rekla:
„Ma molim vas… nisam ja ovde zbog njih nego zato što trenutno nemam bolju opciju.“
Za stolom je nastao muk.
Ali nije stala.
Pogledala je po kući i dodala:
„Realno, da imam para za normalan stan, ne bih živela ovde.“
Video sam kako je moja žena pocrvenela.
U tom trenutku mi je nešto puklo.
Ustao sam od stola, otišao u njenu sobu, izvadio kofer i počeo da pakujem njene stvari.
Gledala me u šoku i pitala šta radim.
Rekao sam joj:
„Traži tu bolju opciju odmah.“
Prvi put posle dugo vremena u kući je nastala potpuna tišina.
A iskreno, tek tada sam shvatio koliko neki ljudi brzo zaborave ko im je pružio ruku kad nisu imali ništa.
