Pre nekoliko godina šetao sam po buvljaku tražeći neke stare alate za garažu. Nisam planirao ništa posebno da kupim, više sam ubijao vreme.
Na jednom štandu, među starim lampama, satovima i prašnjavim stvarima, video sam staru sliku u drvenom ramu. Iskreno, više mi se svideo okvir nego sama slika.
Pitao sam prodavca koliko traži.
Kaže:
„Ako nosiš odmah, 20 evra.“
Kupio sam je bez razmišljanja.
Kad sam došao kući, žena me zezala:
„Samo ti još fale stare slike da zatrpaš kuću.“
Nekoliko dana kasnije skinuo sam ram da ga očistim i primetio čudan pečat na poleđini platna. Iz radoznalosti sam sliku odneo na procenu.
Čovek koji ju je pregledao dugo je ćutao, a onda me pogledao i pitao:
„Da li ste svesni šta imate?“
Objasnio mi je da je moguće da se radi o delu poznatog slikara čije su neke slike nestale još posle rata.
Nekoliko dana kasnije stigla je potvrda.
Slika koju sam platio 20 evra na buvljaku procenjena je na više od 200.000 evra.
Mislio sam da sanjam.
Žena i ja smo odmah počeli da pričamo kako ćemo vratiti kredite, srediti kuću i konačno malo prodisati.
Ali samo nekoliko dana kasnije neko je pozvonio na vrata.
Kad sam otvorio, ispred mene je stajao čovek sa buvljaka.
Nije se smešio.
Samo je rekao:
„Znam koliko vredi.“
Osetio sam kako mi se stomak stegao.
Pokušao sam da kažem da sam sliku pošteno kupio, ali me je prekinuo:
„Nije problem u novcu. Problem je što tu sliku traže ljudi sa kojima ne želiš probleme.“
U tom trenutku prvi put sam osetio pravi strah.
Nije vikao. Nije pretio.
Govorio je potpuno mirno, i baš zbog toga mi nije bilo svejedno.
Pogledao sam iza njega u ulicu i video crni auto parkiran malo dalje.
Nisam postavljao više pitanja.
Samo sam otišao do dnevne sobe, skinuo sliku sa zida i doneo mu je.
Pogledao me iznenađeno i pitao:
„Siguran si?“
Rekao sam:
„Nijedna slika ne vredi da mi porodica živi u strahu.“
Uzeo je platno, klimnuo glavom i otišao bez još jedne reči.
Nikad ga više nisam video.
A iskreno… nisam ni želeo.
