Tetka je više od 35 godina živela u Austriji. Nije imala svoju decu, ali je u porodici uvek važila za „najimućniju“. Imala je stan u Beču, ušteđevinu i još jednu manju kuću koju je nasledila od naših baba i deda u Srbiji.
Kako je ostarila, svi su odjednom počeli da joj se javljaju.
Rođaci koji je godinama nisu zvali počeli su da šalju poruke za rođendan. Neki su joj nudili pomoć, drugi dolazili „slučajno“ na kafu kad dođu u Austriju.
Ali najviše je oko nje bila moja sestra.
Obilazila je, vodila kod lekara, zvala svaki drugi dan i svima pričala:
„Ne radim ja to zbog nasledstva, nego zato što mi je tetka.“
Iskreno, i ja sam verovao u to.
Kad je tetka umrla prošle godine, cela porodica se ponašala kao da je pitanje dana kome će šta pripasti. Svi su bili ubeđeni da će najveći deo dobiti moja sestra.
Nedelju dana kasnije završili smo kod notara.
Sedeli smo u tišini dok je čitao testament.
Nekoliko komada nakita ostavila je rođakama. Nešto novca crkvi u mestu gde je živela.
A onda je notar zastao.
Pogledao je u mene i rekao:
„Stan u Beču i svu preostalu ušteđevinu ostavljam svom sestriću.“
U prostoriji je nastao potpuni muk.
Sestra me gledala kao da sam joj nešto ukrao.
Prva je progovorila:
„To nema smisla. Ja sam bila uz nju sve vreme.“
Iskreno, i meni je bilo neprijatno. Nisam očekivao ništa.
A onda mi je notar pružio kovertu koju je tetka ostavila samo za mene.
Otvorio sam je drhtavim rukama.
U pismu je pisalo:
„Svi su me obilazili kad sam ostarila. Ti si bio jedini koji me je zvao i dolazio dok sam još bila zdrava i nikome nisam trebala.“
Posle toga više niko ništa nije rekao.
Ali od tog dana porodica više nikad nije bila ista.
