Pre sedam godina odlučio sam da na dedinoj zemlji posadim voćnjak.
Plac je godinama stajao zapušten. Korov do pojasa, stara ograda polomljena, zemlja koju niko nije obrađivao još od dedine smrti.
Kad sam rekao šta planiram, pola sela mi se smejalo.
„Nema više para od sela.“
„Bacaš vreme i novac.“
„Bolje prodaj plac dok još nešto vredi.“
Ali ja sam terao svoje.
Digao sam kredit, kupio sadnice, ogradio plac i godinama radio od jutra do mraka. Nije bilo lako. Mraz, suša, bolesti, kvarovi… bilo je trenutaka kad sam mislio da su svi bili u pravu.
A onda je konačno krenulo.
Voće odlično rodilo, počeli kupci da dolaze, sklopio ugovor sa jednim marketom i prvi put sam osetio da se sav trud isplatio.
Kupio sam novi traktor, sredio kuću i video sam kako se ljudima u selu polako menja izraz lica kad prolaze pored mog imanja.
Više se nisu smejali.
Samo su ćutali.
Pre nekoliko meseci desilo se nešto čudno.
Komšija preko puta, koji mi se godinama podsmevao, počeo je stalno da obilazi oko ograde. Zapitkuje koliko zarađujem, koliko plaćaju gajbicu, koliko imam stabala.
Nisam obraćao pažnju.
A onda sam jednog jutra izašao u voćnjak i ostao ukočen.
Desetine mladih stabala bile su posečene pri dnu.
Neka potpuno, neka napola, tek toliko da se osuše.
Kao da mi je neko preko noći uništio godine života.
Ruke su mi se tresle dok sam prolazio između redova.
Šteta je bila ogromna.
Pozvao sam policiju, ali bez kamera i dokaza nisu mogli mnogo.
Mislio sam da nikad neću saznati ko je.
A onda mi je nekoliko dana kasnije prišao jedan stariji čovek iz sela.
Kaže:
„Nisam hteo da se mešam… ali video sam te noći tvog komšiju kod voćnjaka.“
Kad sam ga suočio s tim, prvo je negirao.
A onda, posle nekoliko minuta ćutanja, rekao rečenicu koju nikad neću zaboraviti:
„Nije bilo fer da tebi tako krene dok se mi ostali mučimo.“
U tom trenutku sam shvatio da neke ljude više boli tuđ uspeh nego sopstveni neuspeh.
