Komšija je pre 12 godina otišao u inostranstvo. Prodavao je sve što je mogao, ali kuću nije hteo. Rekao je da mu je to dedovina i da jednog dana planira da se vrati.
Dan pre polaska došao je kod mene.
Kaže: „Znam da mnogo tražim, ali možeš li samo da pripaziš kuću? Da obiđeš ponekad, upališ svetlo, pokosiš travu kad zaraste, da ne izgleda napušteno.“
Bili smo dobri. Odrasli zajedno, kuće jedna do druge. Rekao sam: „Naravno.“
Na početku je to stvarno bilo „ponekad“.
Odem jednom nedeljno, otvorim prozore, pogledam da li negde curi voda. Posle sam počeo i travu da kosim. Zimi čistio sneg ispred kapije. Kad su jednom pokušali da mu obiju garažu, ja sam zvao policiju.
Godine su prolazile.
Menjao sam mu puklu cev. Zamenio bravu kad je zarđala. Kad oluja odnese crep, ja majstore zovem. Nikad nisam tražio ni dinar.
Ljudi su mi govorili:
„Jesi ti normalan? Održavaš tuđu kuću kao svoju.“
Ali meni nije bilo teško. Mislio sam – danas sutra vratiće se čovek, setiće se svega.
Pre nekoliko dana vraća se on konačno iz inostranstva.
Video sam kamion, stvari, auto ispred kuće. Iskreno, obradovao sam se. Pomislio sam: „Baš lepo. Vratio se.“
Odem uveče da se javim.
Sednemo, popijemo kafu, pričamo o starim vremenima.
I onda me odjednom pita:
„Je l’ ulazio neko u kuću svih ovih godina?“
Rekoh: „Nije. Kako misliš?“
Kaže:
„Pa neko je morao. Nešto mi je čudno.“
Nisam razumeo.
A onda me pogledao i rekao:
„Nemoguće da si ti sve ovo radio džabe. Struja plaćena, trava sređena, ništa nije propalo… Sigurno si koristio kuću dok mene nije bilo.“
Mislio sam da se šali.
Nije.
Posle 12 godina čuvanja, košenja, čišćenja i pomaganja — čovek je sedeo preko puta mene i gledao me kao lopova.
Nisam rekao ništa.
Samo sam ustao, izašao i prvi put za svih tih 12 godina zatvorio njegovu kapiju bez namere da je više ikad otvorim.
