„Nekada me je bilo sramota što je moj očuh i dalje radio kao raznosač novina sa 70 godina. Tvrdio je da voli ‘jutarnji vazduh’, ali ja sam znala da mu je to bilo strašno teško za kolena.
Sećam se kako sam izbegavala da pričam o njemu pred drugima. Dok su moji vršnjaci govorili o očevima koji su direktori, inženjeri, vozači skupih kola, ja sam ćutala. Nisam želela da neko zna da moj očuh ustaje u 4 ujutru da bi raznosio novine.
A on… on se uvek smešio. Nikada se nije žalio.
Svako jutro bih čula kako tiho izlazi iz kuće, pokušavajući da nikoga ne probudi. Često bih ga videla kroz prozor — pogrbljen, spor, ali uporan. Nosio je one teške torbe kao da su lake, kao da ga ništa ne boli.
Ponekad bih ga pitala zašto to radi. Rekao bi isto:
„Navikao sam. Volim jutro. Čist vazduh razbistri glavu.“
Znala sam da to nije istina. Znala sam da ga boli. Znala sam da jedva hoda posle smene. Ali nikada nisam pitala dalje.
Kad je umro, svet mi se srušio na način koji nisam očekivala.
Na sahrani se pojavio njegov menadžer. Nisam ga nikada ranije videla. Prišao mi je, pružio ruku i rekao nešto što mi i danas odzvanja u glavi:
„Vaš očuh nikada nije uzeo slobodan dan. Ni jednom. Čak ni kada su bile oluje, sneg, kada su ga noge izdavale… uvek je dolazio prvi.“
Zastala sam. Nisam mogla da verujem.
A onda je izvadio malu kovertu i dao mi je.
Unutra je bila lista — svi njegovi radni dani, godinama unazad. Nije bilo nijednog praznog mesta.
I još nešto.
Na poleđini jedne stranice, njegov rukopis:
„Za njih. Da imaju više nego ja.“
Tada sam shvatila.Nije on voleo jutarnji vazduh.Voleo je nas.Sve ono čega sam se ja stidela — bilo je zapravo najveća žrtva koju je neko mogao da podnese.Tog dana sam prvi put osetila pravi stid.Ali ne zbog njega.Zbog sebe.I zbog toga što mu to nikada nisam rekla dok je bio živ.
Divan čovek je bio.“
