Dok sam kopala po smeću starom više decenija, sve više sam u tom đubretu videla lik svog muža. A onda, onda sam shvatila da moram da se razvedem
Blogerka Freja Šipli iz San Franciska bila je primorana da se suoči sa poremećajem svoje svekrve, hordingom, usled kog je u kući decenijama gomilala svakakve nepotrebne stvari.
Freja je podelila svoju ispovest sa drugima jer je, kaže, to iskustvo raščišćavanja svekrvinog đubreta navelo da se razvede.
Njen tekst prenosimo u celosti:
Postoji jedna slika mene koju je napravio Ejden par dana nakon našeg venčanja. Venčali smo se na Badnje veče 2009. godine. Na slici ja stojim ispred kuće njegove majke i nosim zaštitno odelo, rukavice i masku. U pozadini se vidi kontejner.
Volela bih da sam upoznala Rut, svoju svekrvu. Iz priča čujem da je bila pametna žena, avanturista, ali nikad nije imala prilike da ispuni svoj puni potencijal. Bila je klasična domaćica iz šezdesetih, ali bila je fascinirana istorijom, umetnošću i idejama. Pored toga, patila je od depresije i agorafobije.
Dana kada je Rut umrla, njena porodica je prosto zaključala njenu kuću i otišla.
I danas, mnogo godina kasnije, ta kuća stoji prazna. Moj muž Ejden brine zbog toga, a ja brinem za Ejdena. Smatram da niko ne bi morao da sam čisti kuću svog preminulog roditelja, to je preveliki emotivni teret, a njegova braća ne žele da mu pomognu.
- Ništa, sami ćemo. Ti i ja. To će biti naš medeni mesec. Sve ćemo srediti za mesec dana – rekla sam mu.
I tako, došli smo u kuću. Odmah s vrata ulazi se u dnevnu sobu i već zaudara do neba. Naravno, soba je pretrpana đubretom. Uflekan kauč koji mi se gadi i da pogledam, pocepani jastuci, gomile praznih konzervi, ploče, gomile kutija. Smrad je užasan, taj smrad truleži, izgubljenog vremena i izgubljenih snova.
Maštala sam o tome kako ću upoznati svoju svekrvu. Sada mi se ta želja ostvaruje, ali na mračan način. Dok kopam po njenim stvarima, kao da kopam njene kosti. Svaka soba u toj kući, svaka gomila smeća, svaka konzerva deo je njenog duha. Svaki komad đubreta otkriva mi još nešto o ženi koja je odgajila mog supruga.
Tada još nisam znala za taj poremećaj, hording, ali sam shvatala da je njena kuća savršena mapa Rutinog poremećenog uma.
- Zašto je pod prekriven sa debelim slojem novina? – pitam muža.
- Pa to je za pse – odgovara mi Ejden kao da to apsolutno ima smisla.
Krećemo da sklanjamo te slojeve novina, zbog čega nam treba pijuk i lopata. Vazduh se puni prašinom, a sve smrdi na decenijama stare pseće izlučevine.
Pre par decenija je Rut svoju ogromnu kolekciju pasa (imala ih je 18), strpala u ovu skromnu sobu i pustila ih da rade šta im je volja. Kad bi sve uneredili, ona bi tu samo nabacala novi sloj novina.
U sledećoj sobi nailazim na kutije pune svesaka. Sveske su pune listova ispisanih mikroskopskim rukopisom.
- Mama je uvek volela da uči nove reči i jezike – kaže mi Ejden. Reči su na engleskom, španskom, nemačkom, poljskom, norveškom. Međutim, ona nikad nije koristila te reči. Nikada nije pričala na poljskom ili norveškom. Kao i sve ostalo, samo ih je skupljala.
Dok dalje preturam po stvarima, ne obraćam pažnju na Ejdena. Kad sam ga pogledala, on je sklupčan na podu među gomilom prljave starudije.
- Moramo sve ovo da detaljno pregledamo.
- Baš celu sobu? Sve?
- Možda je tu nešto bitno.
Pokušavam da ga razumem, iako mi je jasno da je sve besmisleno, da je to besmislena starudija i da ako ćemo da pregledamo svaki komad đubreta bukvalno nikad nećemo završiti.
Dok skupljam gomile novina, iz njih ispada stara slika. Sa njih me gledaju Ejdenove oči. Međutim, nemoguće da je to Ejden, slika je stara, verovatno iz 1920. godine. Ipak, sličnost je neverovatna. Ista kovrdžava braon kosa, iste prelepe oči. Ejden pojma nema ko je to.
Sliku smo pokazali Ejdenovom ocu.
- To je tvoj deda-ujak, Norman. Imao je neke probleme – rekao je otac kratko.
Ispostavilo se da je Rutin ujak počinio samoubistvo pre Drugog svetskog rata.
Žao mi je Normana, ali ono što me je zaista potreslo je slika tog mladića zakopanog ispod smeća, zaboravljenog u gomili ničega. Te oči, decenijama skrivene ispod izlučevina pasa.
Uglavnom, mesec dana smo kopali po smeću. Bio je već kraj januara i ponestajalo nam je vremena, a Ejden je bio potpuno istraumiran.
Međutim, vremena je na kraju nestalo i bili smo primorani da opet zaključamo kuću, nedovršenog posla. Osećala sam se poraženo. Ejden je ćutao, ne preterano potresen.
Vratili smo se iz Kalifornije u London, ali slika te kuće me je proganjala. Setila sam se kad sam prvi put došla u Edrijenov tadašnji stan.
- Renoviram sve i preuređujem, malo je neuredno.
Naravno da je bilo neuredno i sigurno će biti divno kad završi.
Međutim, vreme je prolazilo, a njegovo renoviranje pretvorilo se u Sizifov posao kome nije bilo kraja ni konca.
Odjednom, i naša kuća postala je mesto radova. Ejden prikuplja tonu alata i materijala koje vadi iz kontejnera. Jedne večeri zatekla sam ga kako unosi gomilu bačenih delova kola. Opet ubeđuje sebe i mene pričom da “renovira”.
Ja shvatam da za njega “renoviranje” nije proces koji će se ikad privesti kraju, već način života. To shvatam tek sad, nakon što sam videla kuću njegove majke. Vreme prolazi. Ejden usvaja dva psa, bez ikakve konsultacije sa mnom.
Psi tek moraju da nauče gde da vrše nuždu. U međuvremenu, obavljaju je svuda po stanu. Ejden me uverava da će on sve to sređivati. Ja vidim da nema pomoći i nudim da ja preuzmem čišćenje za njima, ali on je uvređen. Ja klizim u depresiju. Besnu depresiju. Ne želim da živim ovako. Stalno mislim na njegovu majku, Rut.
Dve godine kasnije, naš brak je gotov. Trudila sam se, zaista i davala sve od sebe. Ali svaki moj pokušaj da doprem do njega i ukažem mu ne neke stvari Ejden je shvatao kao napad na njega.
On je postao horder. Stvari koje gomila služe mu da drži stvari podalje od sebe. Stvari poput spontanosti, intimnosti, prijateljstva. Sve to gura od sebe gomilanjem đubreta.
Patila sam dugo za njim, za našim brakom. Danas sedim u mirnoj, čistoj sobi, minimalistički uređenoj. Sunce sija, a ja kraj sebe imam tačno ono što mi treba, ni manje ni više – moje knjige, moj radni sto i olovke. I najbolje od svega, nemam samo ja prostora, imaju ga i moje misli koje se nesputano roje.
(Espreso.rs)
