Posle smrti tetke, stigla mi je poruka da sam pomenut u njenom testamentu. Nisam je posećivao godinama. Iskreno, nisam ni razmišljao o njoj. Živela je sama u staroj kući na kraju sela, bez dece, bez mnogo rodbine koja je obilazi.
Kad su me pozvali kod notara, prva pomisao mi je bila — novac.
Govorio sam sebi da bar nešto od toga ima smisla. Da će mi ostaviti kuću ili ušteđevinu. Osećao sam čak i neku čudnu vrstu uzbuđenja.
Seo sam u kancelariji, slušao čitanje testamenta i čekao iznos.
Umesto cifara, notar je rekao da mi ostavlja jedan sanduk koji se nalazi u njenoj kući.
Bio sam zbunjen, ali sam otišao da ga preuzmem.
Kuća je mirisala na vlagu i prazninu. Sanduk je stajao pored kreveta, star i ogreban. Otvorio sam ga bez mnogo očekivanja.
Unutra — gomila pisama.
Prepoznao sam očev rukopis na kovertama.
Otvorio sam prvo.
Tetka je molila mog oca da je poseti. Pisala je da je bolesna, da joj je teško da ide kod lekara sama, da bi volela da ga vidi makar jednom.
Pismo za pismom, isto.
Nikad nije dobila odgovor.
Na dnu sanduka bila je poslednja poruka, napisana njenom rukom:
„Ako ovo čitaš, znači da me bar neko od vas ipak otvorio. Nisam htela novac da ostavim. Htela sam da znate da sam vas čekala.“
Seo sam na pod pored tog sanduka i prvi put osetio težinu nečega što nisam ni znao da nosim.
Otac je umro pre nje. Nikad nisam saznao za ta pisma.
Nikad je nisam nazvao. Nikad nisam svratio.
Mislio sam da ću dobiti nasledstvo.
Dobio sam istinu.
I krivicu koju ću nositi dok sam živ.
