Komšija me zamolio da mu pričuvam paket. Rekao je da je na putu i da mu stiže pošiljka koju ne može da preuzme. Znali smo se godinama, pomagali jedan drugom oko sitnica, i nisam imao razlog da sumnjam.
Paket je stigao sledećeg dana. Težak, bez oznaka, bez imena firme. Kurir mi je samo dao da potpišem i otišao.
Stajao je u hodniku nekoliko sati. Govorio sam sebi da ga ne diram, ali radoznalost je bila jača. Otvorio sam ga.
Unutra — kese sa nečim što nisam odmah prepoznao, ali mi je bilo jasno da nije ništa legalno. Pored toga, papiri sa nekim imenima i ciframa.
Srce mi je lupalo kao nikad.
Zatvorio sam paket i pokušao da se pravim da ništa nisam video. Planirao sam da ga sutra samo predam komšiji i da zaboravim sve.
Ali sledećeg jutra, pre nego što je on stigao, na vrata su pokucala dva inspektora.
Rekli su da imaju nalog. Ušli su, otvorili paket, pogledali me i pitali da li znam šta se nalazi unutra.
Pokušavao sam da objasnim da sam samo preuzeo pošiljku kao uslugu. Da nisam znao. Da nisam umešan ni u šta.
Komšiju su odveli istog dana.
Ja sam ostao.
Ali od tada redovno odlazim na razgovore. I dalje se vodi istraga. Moj telefon su uzeli, račune proveravaju, svaki detalj mog života sada je pod lupom.
Najgore je to što nisam želeo nikome zlo. Samo sam hteo da pomognem.
Nikad nisam razmišljao da jedna usluga može da ti promeni život.
Od tada više ne preuzimam pakete ni za rođenog brata.
Jer nekad je granica između „dobrog komšije“ i osumnjičenog tanja nego što misliš.
