Na ulici sam našao skup zlatni lančić. Ležao je tik uz trotoar, kao da je nekome ispao u žurbi. Podigao sam ga i odmah shvatio da nije jeftin — težak, masivan, sa malim priveskom u obliku krsta.
Pogledao sam oko sebe. Ljudi prolaze, niko ništa ne traži, niko ne zastaje.
U tom trenutku sam mogao da odem u najbližu radnju, da pitam, da ostavim broj… ali nisam. Rekao sam sebi ono što svi kažu: ko zna koliko dugo već stoji tu.
Stavio sam ga u džep i zaboravio na savest.
Kod kuće sam ga dao ženi kao poklon. Rekao sam da sam ga kupio usput jer sam želeo da je obradujem. Bila je presrećna. Odmah ga je stavila oko vrata i nije ga skidala danima.
A onda, posle nekoliko dana, počeli su problemi. Koža joj se zacrvenela, pojavila se jaka alergijska reakcija. Morala je da ga skine jer joj je pravio rane.
Lančić je završio na stolu u dnevnoj sobi.
Te večeri sam, listajući telefon, naišao na objavu u lokalnoj grupi. Fotografija istog tog lančića.
Žena je pisala da ga je izgubila tog jutra na ulici. Napisala je da je to jedina uspomena na njenog sina koji je preminuo i da joj znači više od bilo čega.
U stomaku mi se sve okrenulo.
Prepoznao sam svaki detalj — isti ogrebotinu na kopči, isti privezak. Sedio sam i gledao u ekran, pa u lančić na stolu.
Odjednom više nije izgledao kao zlato.
Izgledao je teško.
Nisam spavao cele noći. Sutradan sam joj anonimno ostavio lančić u sandučetu, bez poruke, bez objašnjenja.
Nikad nisam rekao ženi odakle je zapravo bio.
Ali od tada sam naučio jednu stvar — neke stvari možda možeš uzeti, ali mir posle toga nikad ne dobiješ.
Lančić više nikad nisam mogao ni da pogledam… čak ni na slici.
