Kuća je bila napuštena godinama. Prozori polomljeni, trava do pojasa, kapija zarđala. Ljudi su je zaobilazili, ali nama je bila prilika života — dobili smo je praktično za džabe. Vlasnik je hteo samo da je se reši. Rekao je da nema naslednika i da mu stoji kao teret.
Nismo verovali u priče.
Prvih dana smo čistili kao ludi. Izbacivali stare ormare, tepih koji je mirisao na vlagu, prašinu koja se taložila godinama. Kad smo došli do tavana, morali smo da razvalimo stara vrata. Unutra polumrak, paučina i ustajao vazduh.
I tu smo ga našli.
Stari, izbledeli konopac prebačen preko grede. Ispod njega, na dasci, mali komad papira sa jednom jedinom rečju:
„Oprostite.“
Nije bilo datuma. Nije bilo imena.
Samo ta reč.
Spustili smo to bez mnogo komentara. Govorili smo sebi da je prošlost prošlost, da zidovi nemaju sećanja.
Ali te noći se prvi put dogodilo.
Sat u kuhinji, onaj stari zidni koji smo ostavili jer je lepo izgledao, stao je u 3:17.
Pomislili smo da je baterija. Zamenili smo je.
Sledeće noći — opet 3:17.
Kupili smo nov sat.
Treće noći — opet 3:17.
Električar je proverio instalacije, rekao da je sve u redu. Nema kratkog spoja, nema napona koji bi mogao da utiče. Čak smo na par dana izneli sat iz kuće.
Sve je bilo normalno dok je bio napolju.
Kad smo ga vratili — iste noći, 3:17.
Tada smo pitali komšije.
Stariji čovek preko puta samo je slegnuo ramenima i rekao da se u toj kući pre mnogo godina desila tragedija. Neko je, navodno, sebi oduzeo život baš u to vreme. Kaže da je hitna došla oko tri ujutru, a policija zapisala 3:17 kao zvanično vreme.
Niko nije želeo da priča detalje.
Od tog dana više nismo spavali mirno. Nije bilo glasova, nije bilo senki, ništa “filmsko”. Samo taj sat. Svake noći. Tačno.
Najgore je bilo što smo počeli da se budimo par minuta pre tog vremena, bez alarma.
Tri meseca smo izdržali.
Na kraju smo odlučili da prodamo. Nismo ni pokušavali da zaradimo. Samo smo hteli da izađemo.
Novi vlasnik, mladi bračni par, javio nam se nekoliko meseci kasnije. Rekli su da je kuća divna, da nikad nisu imali nikakav problem.
Pitao sam, onako usput, da li im sat radi normalno.
Rekao je da su ga bacili prvog dana jer im se nije uklapao u enterijer.
Nekad se pitam da li je stvar bila u kući… ili u nama.
Ali i danas, kad se probudim noću, prvo pogledam na telefon.
I svaki put mi srce preskoči ako je 3:17.
