Mesecima sam skrivala svoju prošlost jer je moj verenik otvoreno govorio da želi ženu bez ijednog pre njega. Nije to izgovarao kao pretnju, više kao neko čvrsto uverenje koje nosi od kuće, iz porodice, iz načina na koji je odrastao. Svaki put kad bi pomenuo poverenje i „čistu priču“, u stomaku bi mi se napravio čvor. Imala sam život pre njega, jednu dugu vezu koja se završila bez drame, ali sam znala da on to ne bi lako prihvatio.
Počela sam da pazim šta pričam, koga viđam, čak sam izbegavala stare prijatelje kad smo zajedno izlazili, da neko slučajno ne pomene nešto iz prošlosti. Uveravala sam ga u svoju verziju priče, govorila ono što sam mislila da želi da čuje. Vremenom sam i sama počela da verujem da je bolje da ćutim nego da rizikujem da ga izgubim.
Sve je išlo glatko. Veridba, planiranje svadbe, zajednički stan, maštanje o budućnosti. Govorila sam sebi da je prošlost ionako iza mene i da nema razloga da je vraćam. Kad je stigao dan venčanja, bila sam sigurna da sam uspela da zatvorim to poglavlje zauvek.
Nakon opštine izašli smo napolje, ljudi čestitaju, slikaju se, smeh, zagrljaji. U tom haosu prilazi jedan čovek, pruža ruku mom mužu i kaže: „Srećno vam bilo. Čuvaj je, dobra je, znam je još od kad je bila sa mojim rođakom.“
U tom trenutku mi je srce stalo. Osetila sam kako mi se noge odsecaju. Pogledala sam muža, očekujući pitanje, ljutnju, bilo šta. On me je samo pogledao kratko, bez reči, i nastavio da se rukuje kao da se ništa nije desilo.
Ceо dan sam provela kao u magli. Smeh na slikama, čestitke, muzika — sve mi je zvučalo udaljeno. Samo sam čekala trenutak kad ćemo ostati sami.
Brak je počeo sa tišinom koja je trajala mesecima.
