Imam 29 godina i bolujem od raka. Još uvek mi je čudno kad to izgovorim, kao da pričam o nečijem tuđem životu, a ne svom. Pre nekoliko meseci, dok sam pokušavala da prihvatim dijagnozu i sve što dolazi s njom, javio mi se bivši. Hteo je da se pomirimo. Iskreno, mi se nikada nismo ni rastali zbog nas dvoje. Našu vezu je razbila njegova majka, buduća svekrva koja me od prvog dana nije podnosila. Govorila je da nisam za njega, da zaslužuje „bolju“, da ću mu upropastiti život.
Izašli smo na par kafa. Bilo je čudno, ali i nekako poznato. Smejali smo se starim šalama, pričali o svemu kao nekada. U meni se probudila ona mala nada koju sam mislila da sam odavno zakopala. Pomislila sam da možda život ipak nije potpuno zatvorio sva vrata.
Posle nekoliko susreta odlučila sam da mu kažem istinu. Nisam želela da ulazim u bilo kakvu priču sa lažima ili prećutkivanjem. Rekla sam mu mirno, bez drame, da bolujem od raka, da sam tek počela terapije i da ne znam šta me čeka. Nije rekao skoro ništa. Samo je klimnuo glavom, rekao da mu je žao i da ćemo se čuti.
Od tog dana više me nije zvao. Nije odgovarao na poruke. Nije se javljao na pozive. Kao da sam nestala.
Najviše boli to što znam da mi je život neizvestan, ali još više boli kad na Facebooku vidim njegove slike kako izlazi, putuje, smeje se, živi bezbrižno. Sedim u čekaonici bolnice, gledam te slike i pitam se kako neko može tako brzo da izbriše godine koje smo imali.
