Znao sam da mi društvo za rođendan sprema iznenađenje. Ceo dan su bili sumnjivi, nešto šapuću, smeškaju se. Uveče malo glasnije pustim muziku, da dignem atmosferu pre nego što svi dođu.
Kad – zvono na vratima.
Otvaram, stoji policajka. Kaže da moram da utišam muziku jer se komšije bune. Gledam je… mlada mi nešto da bi bila to što jeste. Previše sređena, previše ozbiljna. U glavi mi odmah klikne – e, majstori, svaka čast, ovo je poklon!
Krenem prema njoj sa osmehom i kažem:
„Srce, za tebe sve, gasim muziku odmah…“ i uhvatim je za si*u
Kakav sam samo šamar dobio, ljudi moji! Zvoni mi u ušima. U sekundi se iza nje pojavi još jedan policajac, ozbiljan, bez trunke humora. Shvatim da ovo nije nikakvo iznenađenje.
„Napad na službeno lice“, čujem kroz maglu.
Pre nego što sam stigao da objasnim da sam mislio da je šala za rođendan, već su mi stavljali lisice. Komšije vire kroz vrata, neko snima telefonom. Ja stojim u hodniku u trenerci i razmišljam kako mi je ovo najgori rođendan u istoriji.
Pritvor.
Noć u stanici. Objašnjavam svima redom da sam mislio da je poklon, da me društvo zeza. Niko se ne smeje.
Roditelji su me ujutru jedva izvukli. Otac me gleda i kaže:
„Sine, sa 31 godinom si završio u pritvoru jer si mislio da je policajka rođendanski poklon.“
Kad sam se konačno vratio kući, torta je i dalje stajala na stolu. Društvo je stiglo tek tada i umesto iznenađenja dobili su priču koju će prepričavati narednih deset godina.
A pravi obrt?
Ta ista policajka je nekoliko dana kasnije došla opet – ovog puta službeno, da mi uruči poziv za sud. Pogledala me i rekla: „Sledeći put, samo utišajte muziku.“
Od tada slavim rođendan tiho. I kad mi neko kaže da mi sprema iznenađenje – prvo proverim da li dolazi sa značkom.
