Imam 45 godina, ženu i dvoje dece. Smatrao sam da imam stabilan život, brak bez velikih drama i porodicu na koju sam ponosan. Pre nekoliko meseci, sasvim rutinski, otišao sam na lekarski pregled jer sam osećao neki umor i hormonske promene. Nisam ni slutio da će mi jedan nalaz okrenuti život naglavačke. Lekar me je pogledao ozbiljno i rekao da, prema rezultatima, najverovatnije imam dugogodišnji problem sa plodnošću, gotovo potpunu sterilnost.
Dodao je da je mala šansa da su rezultati pogrešni. U tom trenutku mi je kroz glavu prošla samo jedna misao – ako sam sterilan, kako imam dvoje dece? Nisam želeo da sumnjam u ženu. Nikada mi nije dala razlog. Sinovi liče na mene, ponašanjem, pogledom, čak i sitnim navikama. Ipak, crv sumnje je počeo da me izjeda. Nisam spavao danima.
Nisam mogao nikome da kažem šta mi se mota po glavi. Na kraju sam, bez njenog znanja, uradio DNK test. Sećam se tog dana kada sam čekao rezultate, srce mi je lupalo kao da čekam presudu. Uveren da ću saznati nešto što će mi srušiti sve što sam godinama gradio. Kada su rezultati stigli, ruke su mi drhtale dok sam otvarao kovertu. Ispostavilo se da su oba sina moja, bez ikakve sumnje. 99,99% podudarnost. Sedim u autu, gledam u papire i ništa mi nije jasno.
Ako su deca moja, kako sam onda sterilan? Vratio sam se kod lekara sa nalazima i pitao ga direktno. Tada mi je objasnio da sterilnost ne mora biti stanje sa kojim si rođen, već da može nastati kasnije u životu, usled bolesti, operacije, stresa ili terapija. Tada mi je sinulo – pre pet godina imao sam ozbiljnu operaciju i komplikacije koje su trajale mesecima.
Moguće je da je tada došlo do trajnog oštećenja. Drugim rečima, danas jesam sterilan, ali nekada nisam bio. U tom trenutku me nije preplavila sreća, već sram. Shvatio sam da sam, makar na nekoliko dana, posumnjao u ženu koja je sa mnom prošla sve – i dobro i loše. T
e večeri sam joj sve priznao. Gledala me je u neverici dok sam pričao kroz suze, a onda me je samo zagrlila i rekla da razume strah, ali da je boli što sam ćutao. DNK test mi je dokazao da su sinovi moji, ali mi je pokazao i koliko je lako da te panika i nesigurnost nateraju da posumnjaš u ono najvrednije što imaš. Od tada više ne uzimam ništa zdravo za gotovo, ni brak, ni porodicu, ni poverenje. Jer strah je opasniji od istine.
