Zahvaljujući mužu koji je stalno na poslovnom putu, krenula sam redovno da gledam filmove za odrasle al opet meni to nije bilo dovoljno tako da sam i počela da razmisljam o momku iz komšiluka koji ima 19 godina i koji pomaže mojoj ćerki oko matematike.
Jednom kada sam bila sama kući, on je kao slučajno došao i uhvatio me da gledam film na laptopu. U tom trenutku sam se sledila, pokušala sam da zatvorim ekran i pravim se kao da se ništa nije desilo, ali bilo je kasno — video je.
Nasmejao se i rekao:
„Izvinite, nisam znao da ste zauzeti.“
Očekivala sam neprijatnu tišinu i da brzo ode, ali ostao je da stoji na vratima i počeo da priča o fakultetu, planovima, životu. Primetila sam da ga više ne gledam kao „dečka iz komšiluka“, nego kao odraslu osobu koja me gleda drugačije nego što su me ljudi gledali godinama.
Atmosfera je postala čudna, napeta. U jednom trenutku sam shvatila da bi jedan pogrešan korak mogao da promeni sve — moj brak, porodicu, odnos sa ćerkom.
Tada je zazvonio moj telefon.
Na ekranu je pisalo: Muž.
Javila sam se, a on mi je rekao:
„Samo da ti kažem, ranije se vraćam kući. Danas krećem, biću tu već večeras.“
U tom trenutku sam pogledala momka koji je stajao u hodniku i prvi put posle dugo vremena shvatila koliko je linija između trenutne slabosti i greške koja uništi ceo život zapravo tanka.
Rekla sam mu da moram nešto da završim i zamolila ga da dođe sledeći put kad ćerka bude kod kuće. Kada je izašao, sela sam i dugo gledala u ugašen ekran laptopa, shvatajući da sam bila bliže pogrešnoj odluci nego što sam ikada mislila.
A pravi šok me je sačekao kasnije te večeri — jer kada je muž stigao kući, rekao mi je da od sledećeg meseca prestaje da radi na terenu i ostaje stalno kod kuće.
