Nakon nekih pola sata, skupila sam hrabrost i ušla kod njega u kancelariju, namjerno sređena — raskopčanog dekoltea i kratke suknjice, više iz inata nego iz stvarne namjere. Htjela sam da vidim da li će reagovati, da li će bar jednom „pasti“ kao svi ostali.
Sjedio je za stolom, pregledao papire i samo podigao pogled.
„Izvolite?“ rekao je potpuno mirno.
Stajala sam nekoliko sekundi, čekajući bilo kakvu reakciju — pogled, komentar, nešto. Nije bilo ničega. Samo poslovni ton. Pitala sam ga treba li nešto za sastanak, a on je kratko odgovorio da je sve spremno i da mogu slobodno završiti radni dan ranije ako imam obaveza.
Već sam bila na vratima kada je dodao:
„I, molim vas, sledeći put nemojte ostavljati tuđe lijekove u kuhinji. Naše računovodstvo je jutros prijavilo da je neko slučajno popio tabletu koja nije bila njegova. Srećom, ništa ozbiljno se nije desilo.“
U tom trenutku mi se stomak okrenuo.
„Ko je popio?“ pitala sam tiho.
Podigao je pogled i rekao:
„Vozač iz logistike. Ima problema sa srcem, pa smo ga preventivno poslali kući.“
Krv mi je nestala iz lica. Nisam uspjela ništa da kažem, samo sam klimnula i izašla iz kancelarije.
Tek tada sam shvatila pravi obrt — čovjek kome sam pokušala da napakostim nije ni dotakao tu flašicu, a moja „šala“ je umalo napravila ozbiljan problem nekom potpuno nedužnom.
Tog dana sam prvi put poželjela da mogu vratiti vrijeme unazad, jer ponekad sitna osveta iz frustracije pogodi pogrešnu osobu — i tek tada shvatiš koliko neke gluposti mogu skupo da koštaju.
