Radim kao medicinska sestra u odjelu za hitne intervencije i mislila sam da me više ništa ne može iznenaditi. Saobraćajne nesreće, tuče, teške povrede – čovek se vremenom navikne, ili bar nauči da sakrije emocije da bi mogao da radi.
Pre mesec dana na odjel nam je stigla beba koju je stariji brat, u igri, polio benzinom i zapalio. Scena je bila strašna. Mala, umotana u zavoje, jedva čujno je plakala. Lekari su danima vodili borbu da joj spasu život. Svi smo se vezali za to dete, svako od nas je dolazio i kada nije bio u smeni, samo da vidi kako je.
Posle dugih nedelja, beba se nekako “oporavila” od najtežih opeklina. Nije bila dobro, ali je preživela. I tada je stigla odluka koja nas je sve pogodila – vraćena je roditeljima.
Svi smo znali kakvi su uslovi u toj porodici. Roditelji su teški psihijatrijski bolesnici, žive u katastrofalnim uslovima, često ne uzimaju terapiju i jedva brinu i o sebi, a kamoli o deci. Pitali smo se kako je moguće da se dete vraća tamo, ali papir je bio potpisan i ništa više nije bilo u našim rukama.
Pre nekoliko dana, tokom noćne smene, stigao je novi hitan prijem.
Kad su otvorili vrata kola hitne pomoći, srce mi je stalo. Na nosilima je bila ista ona beba.
Ovog puta, nije bila u zavojima zbog opeklina. Bila je pothlađena, neuhranjena i potpuno iscrpljena. Lekar je tiho rekao da su je našli u kući bez grejanja, umotanu u tanku krpu, dok su roditelji bili u drugoj prostoriji – dezorijentisani i pod jakom krizom.
Dok smo je ponovo priključivali na aparate, osetila sam bes kakav nikada ranije nisam osetila. Svi smo se pogledali i znali isto – dete se vratilo tačno tamo odakle smo ga jedva spasili.
A onda je usledio šok koji niko od nas nije očekivao.
Jedan od lekara je rekao da se pokreće hitan postupak oduzimanja starateljstva i da postoji mogućnost da beba bude trajno smeštena u hraniteljsku porodicu. Dok sam stajala pored inkubatora i gledala to malo biće koje se drugi put bori za život, prvi put sam pomislila nešto što me je iznenadilo i uplašilo u isto vreme.
Pomislila sam da bih, kada bi me pitali, bez razmišljanja rekla – uzela bih je ja.
Te noći sam shvatila da postoje rane koje medicina ne može da izleči, ali i da ponekad ljudi koji nisu krvna porodica mogu da postanu jedina prava šansa za nečiji život.
I sada, svaki put kada ulazim u smenu, prvo odem do njenog kreveta – jer možda će baš ta beba jednog dana dobiti priliku za život koji je od prvog dana morao da zasluži borbom.
