Pre dvadeset godina sam se preselila u Nemačku i tu započela novi život. Ne zato što sam želela bolju budućnost, nego zato što sam bežala od prošlosti koja me je gušila. Kod kuće sam bila si*ovana. To o čemu niko nije smeo da govori, a još manje da sluša. U mojoj sredini, to nije bila tragedija — to je bila bruka.
Ostala sam trudna. I rodila sam to dete.
Nisam imala snage da kažem istinu. Nisam imala kome. Umesto podrške, dočekali su me pogledi, šaputanja i pritisak da “sve to nestane”. Rekli su mi da će dete biti dato na staranje, da je tako najbolje, da ja mogu da “počnem iz početka”. Imala sam tada samo dvadeset i jednu godinu i slomljenu dušu.
Otišla sam iz zemlje ubrzo nakon porođaja.
To dete više nikada nisam videla. Nikada čula. Nisam znala gde je, kod koga je, da li je zdravo, da li je živo. Godinama sam se budila noću sa istim snom – da me neko zove “mama”, a ja ne smem da se okrenem.
U Nemačkoj sam se udala, dobila još jedno dete, izgradila život koji spolja izgleda normalno. Ali unutra… unutra je uvek postojala rupa. Tajna koju nisam podelila ni sa mužem. Nosila sam je sama, kao kaznu.
Pre godinu dana, sasvim slučajno, dobila sam poruku na društvenoj mreži. Profil bez slike. Jedna jedina rečenica:
„Znam ko si.“
Pomislila sam da je neka greška. Ili šala. Srce mi je lupalo dok sam odgovarala. Pitala sam ko je i šta želi.
Odgovor me je sledio.
„Ja sam dete koje si rodila.“
Nisam mogla da dišem. Ruke su mi se tresle dok sam čitala poruke koje su sledile. Rekao mi je da je godinama tražio istinu, da mu nikada nisu rekli ko mu je majka, ali da je DNK test pre godinu dana sve promenio. I da zna sve.
A onda je došao šok koji me je potpuno slomio.
Nije mi pisao da me traži. Nije želeo susret. Nije tražio objašnjenje.
Pisao mi je samo da mi kaže da je odrastao u porodici koja ga nikada nije volela. Da je ceo život mislio da je odbačen jer nije bio dovoljno dobar. I da sada, kad zna istinu, ne zna šta da radi sa tim saznanjem.
Na kraju je napisao:
„Ne krivim te. Ali morao sam da ti kažem da postojim.“
Od tada se više nikada nije javio.
Svaki dan živim sa tim da znam gde je, a da ne smem da ga potražim. Sa tim da sam preživela nasilje, ali možda nikada neću preživeti krivicu.
Jer neke odluke, čak i kad su donesene iz straha, bole ceo život.
