Bili smo zajedno nekoliko dana. Nije to bila neka filmska ljubav, ali sam verovala da mu se sviđam i da među nama postoji bliskost. Bio je nežan, pažljiv, uvek govorio da mu prija što sam “prirodna” i da ne voli foliranje. Nikada mi nije dao razlog da se osećam loše u svojoj koži.
Te večeri bili smo kod njega. Sve je delovalo normalno, opušteno, kao i mnogo puta pre. U jednom trenutku, sasvim mirno mi je rekao da zažmurim. Pomislila sam da je to neka njegova ideja, možda šala, možda želi da produži trenutak. Poslušala sam ga bez razmišljanja.
Prošlo je nekoliko sekundi. Onda minut. Postalo mi je čudno jer nisam čula ništa. Otvorila sam oči – njega nije bilo.
Ustala sam, pogledala po stanu, čak sam ga dozvala. Tišina. Njegove patike nisu bile tu. Jakna je nestala. Shvatila sam da je izašao i da me ostavio samu, zbunjenu i poniženu, bez ijedne reči objašnjenja.
Te noći nisam spavala. Vrtela sam u glavi sve moguće scenarije, tražila razlog u svakoj sitnici. Ujutru sam skupila hrabrost i poslala mu poruku da pitam šta se desilo.
Odgovor je stigao posle nekoliko sati.
Jedna jedina rečenica: „Izvini, ali smrdela si. Nisam mogao.“
I to je bilo sve.
Nije se javio više nikada. Nije odgovorio na poruke, pozive, ništa. Kao da sam prestala da postojim. Sedela sam na ivici kreveta i čitala tu poruku iznova i iznova, osećajući kako mi se samopouzdanje raspada u komade.
Najgore nije bila uvreda. Najgore je bilo to što nije imao hrabrosti da me pogleda u oči i kaže bilo šta. Otišao je dok sam bila zatvorenih očiju. Kao da sam bila nešto sramno, nešto što treba pobeći od toga.
Dugo posle toga sam sumnjala u sebe. U svaku svoju kretnju, svaki dodir, svaki odnos. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da problem nije bio u meni – već u čoveku koji je izabrao kukavičluk umesto poštovanja.
