Pohvatao sam na splavu vrh ribu, prvo veče zaglavimo u njen stan… vodili smo ljubav sve do zore, i na kraju prespavam kod nje. Negde u podne spremamo se mi, oblačimo i to. izlazimo iz sobe kad tamo u dnevnoj sobi sedi čovek. U trenerci, sa kafom u ruci, gleda nas kao da je prizor koji vidi potpuno normalan. Ja se ukočim, ona isto. U glavi mi prolazi sto scenarija u sekundi: muž, dečko, bivši, neko ko će sada da napravi haos.
On prvi progovara.
„Dobro jutro“, kaže mirno. „Ti moraš da si onaj sa splava.“
Gledam nju, ona u pod, ne izgovara ni reč.
Tada on ustaje i pruža mi ruku. Predstavlja se kao njen brat. Kaže da žive zajedno već neko vreme jer se ona „još uvek nije oporavila od svega“. Ne razumem. Pitam od čega.
I tu dolazi pravi obrt.
Kaže mi da je ona udovica, da joj je muž poginuo pre manje od godinu dana, i da od tada ima faze u kojima dovodi muškarce kući, pa se sutradan pravi da je sve normalno, kao da ništa nema težinu. Kaže mi da to nije prvi put da se neko probudi u toj kući misleći da je osvojio „vrh ribu“.
Ona tada puca. Počinje da plače i govori da ne može više sama, da joj je svaka noć pokušaj da na par sati zaboravi koga je izgubila. Da joj splav, muzika i pažnja pomažu da se ne raspadne.
Stojim tamo, obuven, sa jaknom u ruci, i shvatam da sam mislio da sam imao filmsku noć — a zapravo sam upao u nečiji haos koji traje mesecima.
Brat me isprati do vrata i tiho mi kaže:
„Nisi ti kriv. Samo… nemoj da se vraćaš.“
I nisam.
Od tog dana, kad god vidim „vrh ribu“ kako se smeje na splavu, setim se da neki osmesi nisu poziv — nego krik koji se ne čuje od muzike.
