Moja svekrva je svako jutro išla u prodavnicu, uvek sređena kao da ide na proslavu: druga haljina, štikle, šminka besprekorna. U početku mi je to bilo čak simpatično, ali vremenom mi je postalo sumnjivo. Niko se tako ne doteruje da bi kupio hleb, i to baš svakog jutra u isto vreme. Jednog dana sam odlučila da je pratim. Krenula sam par minuta posle nje i pazila da me ne primeti.
Stigla je do prodavnice, ali nije ušla. Umesto toga skrenula je iza objekta, prema starom magacinu koji se godinama ne koristi. Srce mi je preskočilo. Približavala sam se polako i tada sam čula glasove. Muški glas. Mlađi. Nije bilo smeha ni muzike, već tih, ozbiljan razgovor. U tom trenutku sam pomislila sve najgore.
Kad sam se približila dovoljno da vidim, zaledila sam se. Moja svekrva je sedela na klupi ispred magacina, a pored nje je bio mladić od nekih tridesetak godina. Držala mu je ruku. Gledala ga je onim pogledom kakvim majke gledaju decu, a ne žene muškarce. Nisam znala šta da mislim.
Kasnije tog dana me je pozvala da sednem sa njom. Nije okolišala. Rekla mi je da zna da sam je pratila i da je vreme da neko sazna istinu. Glas joj je drhtao dok je govorila da taj mladić nije njen prijatelj, niti rođak, već njen sin. Vanbračno dete koje je rodila pre više od trideset godina, dok je bila mlada i udata. Rekla je da je tada bila primorana da se odrekne deteta, da ga je porodica sklonila i da je ceo život nosila tu sramotu u sebi.
Godinama je znala gde je, ali nije smela da mu priđe. Tek kada je ostala udovica, skupila je hrabrost da ga potraži. Sastajali su se tajno, svako jutro, jer nije imala snage da mu objasni zašto ga nikada nije zagrlila kao bebu. Haljine, štikle i šminka bili su njen način da se pred njim pojavi dostojanstveno, kao majka, a ne kao žena koja je nekada bila primorana da ga ostavi.
Na kraju me je pogledala i rekla: „Molim te, nemoj nikome da kažeš. Ako moj sin sazna ko mu je otac, ako moj drugi sin sazna da ima brata, sve će se raspasti.“ U tom trenutku sam shvatila da sam jedina osoba koja drži tu porodicu na okupu — ili koja može da je uništi.
Još uvek ćutim. Nosim njenu tajnu kao da je moja. I svaki put kada je vidim sređenu kako izlazi iz stana, znam da ne ide u prodavnicu. Ide da nadoknadi godine koje joj niko nikada neće vratiti.
