Devojčica je imala šest godina. Bila je nežna, pametna i previše tiha za svoje godine. Roditelji su mi rekli da je „malo osetljiva“ i da ponekad ima ružne snove. Nisam sumnjala u to — mnoga deca prolaze kroz takve faze. Prvih nekoliko dana sve je delovalo normalno, ali sam brzo primetila nešto čudno: svake noći, tačno u 02:40, budila se. Bez vriska i panike — samo bi sela u krevet, počela da plače i gledala u vrata sobe, kao da nešto očekuje ili se nečega boji.
Pitala sam roditelje da li znaju za to. Rekli su da preterujem i da „samo sanja“. Majka je to izgovorila prebrzo, a otac je dodao da je ne ispitujem previše. Jedne večeri sam ostala duže s njom, čitala joj priču dok se nije smirila. Kada sam pomislila da je zaspala, tiho je rekla: „Mama kaže da ne smem da pričam o tome.“ Zaledila sam se. Pitala sam o čemu, a ona se okrenula ka zidu i šapatom rekla: „Kad se tata dere… i kad stvari padaju.“
Sledeće noći se opet probudila u isto vreme. Uhvatila me je za ruku i rekla: „Ako budem dobra, neće se ponoviti.“ Tada sam shvatila. Roditelji mi nisu rekli da je dete prisustvovalo porodičnom nasilju — i to više puta. Počela sam da primećujem sitnice koje sam ranije ignorisala: trzala se na glasnije zvuke, sakrivala se kad bi otac povisio ton i stalno proveravala da li su vrata zaključana.
Pokušala sam još jednom da razgovaram s roditeljima. Majka je zaplakala, otac je ćutao. Rekli su mi da je „sve to prošlost“, da ne žele probleme i da je „najbolje da se o ovome ćuti — zbog deteta“. Znala sam da to nije istina. Ćutanje nije štitilo dete, ćutanje je štitilo odrasle.
Te noći nisam spavala. Sutradan sam pozvala socijalnu službu i ispričala sve. Reakcija je bila brza. Roditelji su me istog dana otpustili, rekli da sam izdala njihovo poverenje i da sam im „uništila porodicu“. Nisam dobila ni poslednji dan. Nekoliko nedelja kasnije stigla mi je poruka sa nepoznatog broja — od socijalne radnice: „Devojčica je na sigurnom. Dobija pomoć. Hvala vam.“
Izgubila sam posao, preporuku i mir na neko vreme. Ali dete je dobilo šansu. I danas znam jedno: neke tišine su saučesnici, a neke odluke koštaju — ali spašavaju. I da sam opet na tom mestu, uradila bih isto.
