Godinama nisam mogao da shvatim šta sam uradio pogrešno. Živeo sam mirno, radio svoj posao, nikome se nisam zamerao. Ipak, u ulici sam bio nepoželjan.
Komšije su prestale da mi se javljaju. Na skupovima bih ostajao sam. Deca su prestala da se igraju ispred moje kuće. Čak su mi i kola nekoliko puta bila izgrebana.
Pitao sam se — zašto?
Jednog jutra, dok mi je poštar davao preporučeno pismo, pogledao me je čudno i rekao:
„Znaš… ne znam kakav si, ali ne deluješ kao to što pričaju.“
Zaledio sam se.
„Šta pričaju?“
Duboko je uzdahnuo i rekao tiho:
„Da si ti taj koji prijavljuje ljude policiji. Da si ih cinkario za buku, za neprijavljene radove, za porez.“
Nisam mogao da verujem.
Nikada nikoga nisam prijavio. Nikada nisam imao ni jedan sukob.
Počeo sam da kopam. Da pitam ljude koji su još hteli da pričaju sa mnom. Svi su mi, s nelagodom, ponavljali isto:
„Tako se priča… čulo se.“
Ali niko nije znao — ko je počeo priču.
Istina me je sačekala tamo gde je najmanje očekujem.
Kod rođene kuće.
Moj brat je došao na ručak. Sedeli smo u dvorištu, pili kafu. U jednom trenutku rekao je, uz osmeh:
„Znaš, ljudi ovde su osetljivi. Ne vole drukare.“
Pogledao sam ga pravo u oči:
„Ko im je rekao da sam drukar?“
Zbunio se. Na trenutak. Prekratko da sakrije istinu.
Posle malo ćutanja priznao je.
On je pričao ljudima da sam ja taj koji ih prijavljuje. Govorio je da se „plaši da će svi misliti da je on“, jer je ranije imao sukobe sa komšijama.
Lakše mu je bilo da mene žrtvuje.
Ali pravi šok je tek usledio.
Rekao mi je:„Pa šta? Ionako si se uvek pravio bolji od mene.“
Shvatio sam da nije u pitanju strah — već zavist.Zavist prema meni jer sam se vratio u rodno mesto, sredio kuću, živeo mirno.Zavist jer sam ispao ono što on nikada nije.
Suočio sam komšije sa istinom. Neki su se izvinili. Većina nije.Rekli su:„Ko zna… možda si ipak ti.“Brata sam izbacio iz života.
Danas živim isto. Mirno.Ali naučio sam jednu bolnu lekciju:Nekad ti reputaciju ne unište neprijatelji.
Uništi je onaj ko te najbolje poznaje — jer zna gde da udari.
